Otkad postoji internet, se već-ki teksti širu s razantnom brzinom, zvećega na engleskom jeziku. Jednoga od tih tekstov s kultnim statusom sam za Vas prevela. Pisan je u obliku intervjua.
Sanjalo mi se je, kako tukljam na božji vrati: „Imaš lazno, Gospodine?“
Bog se je smijuckao. „Moje vrime je vječno. Reci.“
Nato ja: „Ča Te kod ljudi najveć čudi?“

Čitajte povidajku Karla Heinricha Waggerla, ki je tajnu Jezuševoga otkupljenja utkao u božićnu povidajku.

Čim je Jožef doznao u sanji, da sa svojom familijom mora pobignuti pred Herodešovom zloćom, je u toj sudbonosnoj uri andjeo zbudio i oslicu u štali. „Stani se!“ joj je zapovidao. „Ti smiš Divicu Mariju skupa s Gospodinom nositi u Egiptom!“ Ali oslici se to uopće nije vidilo. Ona nije bila jako pobožna oslica, nego tvrdoglava po naravi. „Ča to ne moreš obaviti sam?“ pitala je mrzovoljno. „Ti imaš bome kreljute, a ja sve moram vlići na svojoj puklji!“ Zač pak veljek u Egiptom, u takovu daljinu?!“ „Sigurno je sigurno!“ rekao je andjeo. To je još i oslici bilo jasno.

Teško je, svaki dan odvojiti vrimena za molitvu, meditaciju ili čitanje u Bibliji. Iako se za advenat veli, da je čas tišine, ga doživljavamo kot vrime najveće hektike u ljetu. Obavljati moramo jedan termin za drugim. Sve se neka još ljetos završi. S kršćanskim razumivanjem adventa i iščekivanjem Jezuša Kristuša se to ne poklapa. Kako bi ada mogli uskladiti te dva ekstreme i prem toga dojti do nutarnjega mira?

Kada ste po zadnji put poiskali neko sveto mjesto? Kad idemo kupovati i bižimo od jedne prodavaonice u drugu, od jednoga termina do drugoga, zač pak med tim ne stupiti u crikvu i odahnuti nekoliko minut? Na kupovnu listu ili listu zadać si moremo zapisati: Poiskati sveto mjesto! Uživati osebujnu atmosferu, predati se tišini i kontemplaciji, nam more preminiti poglede.

De Maria nunquam satis — o Mariji se ne da dost govoriti, se je mislilo u davno prošli časi. Marija si je zaslužila, da se bavimo s nje ličnošću. U njoj moremo usidriti našu vjeru. Nijedan človik pred njom i nijedan človik za njom nije Boga doživio na spodoban način. Marija nije čisto obična židovska žena, nego jedinstvena. Marijinu vjeru danas ne moremo potpuno rekonstruirati, ali znamo, da je bila apoliptičarka, a to znači, da je iščekivala dolazak Boga, ki će preobraziti grišni, zapušćani svit. U Magnificatu Marija entuziastično i strastveno opjevava milosrdnoga Boga. Magnificat je himna, u koj se Marija veseli, da će postati Jezuševa majka. Jezuševo prijeće je za nju pelda, kako Bog zvišava ponizne, a ponizuje ohole, moćne i bogate. U Magnificatu Marija veli, kakov uticaj Bog more imati na človičji žitak. U Magnificatu vidimo, kako je Marija ispunjena Božjim duhom, ar iz svega srca spiva hvalu Gospodinu.

Branša diskonterov je u trendu današnjega vrimena. Uzrok za to je recesija. Ali konzument triba otvoriti oči prlje nego kupi neku akcija. Dandanas potrošači kanu i moraju šparati i gledati na povoljne cijene. Trgovci na veliko kupuju posebne artikle, ke trgovci na malo već ne moru prodati. To nisu manje vridna dugovanja. Obično su iz insolvencijov ili iz viška produkcije. Zato recimo u takovi prodavaonica moremo kupiti božićne kuglje u protuliću. Trgovine s posebnimi ponudami (Schnäppchenmärkte) se ne redu po sezonski produkti.

Reklamni slogan „Geiz ist geil!“ je popularan. Osebito sada kratko pred Božići mnogi ljudi išću posebne akcije, povoljne ponude, a prodavaonice je i nudu. Ali veliko je pitanje, je li se zaistinu isplati kupovati onda, kad ponudjači vabu ljude? Kad se dugovanja nudu lakocijenu, se je pri produkciji vjerojatno šparalo. Još i organizacija konzumentov, ka ispituje potrošna dobra (Konsumgüter), i to Stiftung Warentest, opominja, da konzument neka pazi. Testirači su kod mnogih diskontnih produktov našli manjkav kvalitet. Deviza „lakocjenu i kvalitetno“ mnogokrat ne štima. Samo četvrtina svih ponudov je zaistinu kvalitetna. Zato je bolje odlučiti se za kvalitet i uložiti malo već pinez, nego investirati krivo.

Gdo poduzame sve mjere opreza more eventualno prehladu i gripu zadržati za sebe i tako prepričiti da se drugi kotrigi familije ili kolegi i kolegice na djelatnom mjestu dobavu. Kad kašljamo ili kišemo kroz kapljice prenašamo virus putem zraka. Onda se ljudi u našoj blizini moru inficirati virusom. Kapljice, ke su spale na kakovu površinu, moru inficirati ljude, ki su pobadnuli te površine. Rješenje je u običnom prostom rupčacu. Kad kišemo ili kašljamo si moramo pokriti usta i nos. Na ta način ćemo prepričiti, da se infekt prenaša na druge. Jur dica se tribaju naučiti, da u svojem žepu imaju rupčac, koga ćedu hasnovati pri kašljanju.

Za ljude je nepoželjno uz većinski jezik govoriti i manjinski jezik, ako to većina stanovničtva ne odobrava. U zemlji, u koj stanovničtvo prihvaća, da ljudi pripadaju već kulturam, i u koj se to ne gleda kot problem ili stigma, se more razviti zdrav, većslojan identitet. Ljudi, ki su se od malih nog naučili govoriti već jezikov, akceptiraju ljude s drugom kulturnom i jezičnom pozadinom. Oni se ne ćutu napadjeni od onih, ki participiraju u već kulturov. Sporazumivanje med narodi bazira na većjezičnosti, a ne na jednojezičnosti.

Kad dojde Gospodin će sve trapljenje imati konac! Konačno ću počinuti u Božjem krilu i već se neću tribati usiganjati sa svakidanjimi dužnosti, je tenor kršćana, ki iščekuje dolazak Kristuša Kralja. Ali istovrimeno se ga i boji, ar se pita: Ča će mi ostati, a ča će mi se zeti? Ono, ča je zaistinu bitno, ne moremo izgubiti, a to je ljubav prema človiku, bližnjemu. A to su i sva odricanja na hasan drugoga. Ono, ča moremo izgubiti, nije važno, to su prolazna dugovanja. Bilo bi fatalno, vezati se za nje.

U svi vrimeni su se zgubljali jeziki, ali prijelazi od jednoga jezika na drugi su se  prlje-koč protezali prik dužih fazov. Danas se jeziki zgubljaju čisto naglo. U diskusija o umiranju nekoga jezika se mnogokrat čuje, da ljudi dobrovoljno napušćaju svoj materinski jezik. To ne odgovara istini. Neka jezična grupa skoro svenek preuzima jezik druge jezične zajednice na temelju represijov. Kadakoč nisu ugroženi samo jeziki, nego i ljudi, ki govoru te jezike. Oni su zbog hasnovanja svojega materinskoga jezika diskriminirani. U mnogi regija je napušćanje vlašćega tradicionalnoga jezika direktna posljedica formiranja nacionalnih držav s ciljem homogeniziranja stanovničtva u pogledu na jezik i kulturu. To je u prošlosti bio tipično europski beteg, ki se je širio pod geslom „Jedna nacija — Jedan jezik“.