Čitajte povidajku Karla Heinricha Waggerla, ki je tajnu Jezuševoga otkupljenja utkao u božićnu povidajku.

Čim je Jožef doznao u sanji, da sa svojom familijom mora pobignuti pred Herodešovom zloćom, je u toj sudbonosnoj uri andjeo zbudio i oslicu u štali. „Stani se!“ joj je zapovidao. „Ti smiš Divicu Mariju skupa s Gospodinom nositi u Egiptom!“ Ali oslici se to uopće nije vidilo. Ona nije bila jako pobožna oslica, nego tvrdoglava po naravi. „Ča to ne moreš obaviti sam?“ pitala je mrzovoljno. „Ti imaš bome kreljute, a ja sve moram vlići na svojoj puklji!“ Zač pak veljek u Egiptom, u takovu daljinu?!“ „Sigurno je sigurno!“ rekao je andjeo. To je još i oslici bilo jasno.

Čim se je otpravila van iz štale i vidila, kakov teret je sveti Jožef za nju skupaznosio, posteljinu za kimpetaricu, plenice za dite, kisicu sa zlatom Kraljev i dvi vriće tamjana i mirhe, hlib sira i štanjgu udimenoga mesa od pastirov, vodu i konačno Mariju samu s dičakom, obadva debeljuškasti, je odmah počela opet pregudati. Nijedan ju nije razumio, zvana Maloga Jezuša. „Svenek isto“, govorila je, „s ovakovimi prosjaki! S ničim nisu došli simo, a jur imaju puna kola za dva vole. Ča sam ja kola za sijeno“, trubala je oslica. Zaistinu su joj se kumaj vidila kopita, kad ju je Jožef zeo za uglavnik. Oslica se je prignuto od tereta plašila, da će se turam na njoj srušiti, čim načinji prvi korak. Ali najednoč joj se je činilo, da je lako na noga kot da bi ju gdo nosio. I ona je nek tako tancljala po grambavom putu u škurini. Nije dugo duralo, i ona se je počela jadati: „Ča mi se gdo kani rugati?“ brundala je. „Sam znamda jedina oslica u Betlehemu, ka je u stanju nositi četire vriće pune jarca?“ U svojem jadu je uprla noge u pijesak i se već nije maknula s mjesta. „Ako me sad još udri“, mislila si je oslica puna ogorčenosti, „onda si ov vas smrad more pobrati u grabi!“ Ali Jožef ju nije tukao. On ju je po ušima gladio. „Još malo“, rekao je krotko, „vrijeda ćemo počinuti!“ Nato je oslica zdahnula i nastavila put. „Takov je ada velik svetac“, mislila si je, „ali ne zna, kako se oslica vaganja!”

U medjuvrimenu je jur bio dan, i sunce je s neba peklo. Jožef je našao u pustini suho, trnovito grmlje. Njegov skromni hlad neka bude Mariji za počivak. Sveti Jožef je oslobodio oslicu tereta i važgao oganj, da bi skuhao supu. Oslica je to zlovoljno gledala. Čekala je na svoju krmu, da bi ju mogla odbiti. „Prlje ću požerati vlašći rep”, mrmljala je, „nego vaše sijeno puno praha!“ Ali sijena nije ni bilo, još i jednoga jedinoga založa ne. Sveti Jožef je od skrbi za ženom i ditetom zabio na sijeno. Najednoč je oslica strahovito zagladila. Dala je svojim črivam tako glasno breburiti, da se je Jožef prestrašeno ogledao, kad je mislio da oroslan sidi u grmlju.

U medjuvrimenu je supa bila gotova, i svi su jili, Marija prva, a Jožef ono, ča je ostalo. I Ditešce je pilo na prsi svoje majke. Samo oslica nije imala za žvakati ni jednu jedinu travicu. Ovde ništa nije raslo, samo malo octaka med kamenjem. „Milostivni gospodin!“ rekla je oslica srdito i obratila se dužičkim govorom Malomu Jezušu. Iako je to bio osličinji govor, je bio zvanaredno duhovit i nije bilo dvojbe, da se to trpeća kreatura tuži Bogu. „I-A! zaviknula je na kraju, a to znači: „Tako meni oslice!”
Ditešce si je sve pažljivo posluhnulo. Čim je oslica završila, prignulo se je, otkinulo žbričak octaka i ga ponudilo oslici. „Dobro!“ rekla je zbantovana do dna duše. „Ću ko požerati octak!“ Ali pametno kot si Ditešce, ćeš znati, ča će se pak godati. Trnje će mi prebosti trbuh, i morat ću umriti, a pak se morete skrbiti, kako ćete dospiti u Egiptom!”

Srdito je zagrizla u tvrdu raslinu i odmah joj je ostao otprt trubac. Octak se nije račio kot je to ona očekivala, nego kot najsladja ditelina, kot najaromatičnije povrće. Nijedan si ne more takoča slasnoga predstaviti, zvana ako sam nije oslica. Za ovput je sura živina zabila svoju mržnju. Pobožno je sklopila svoje uši prema nebu. A to kod oslice znači isto kot kad mi ljudi sklopimo ruke na molitvu.

Karl Heinrich Waggerl 
u prijevodu Agnjice Schuster