Otkad postoji internet, se već-ki teksti širu s razantnom brzinom, zvećega na engleskom jeziku. Jednoga od tih tekstov s kultnim statusom sam za Vas prevela. Pisan je u obliku intervjua.
Sanjalo mi se je, kako tukljam na božji vrati: „Imaš lazno, Gospodine?“
Bog se je smijuckao. „Moje vrime je vječno. Reci.“
Nato ja: „Ča Te kod ljudi najveć čudi?“

Bog je iscrpno odgovorio: „Oni ne kanu ostati dica. Pašću se, da nastanu odrašćeni. Potom si želju biti opet dica. Žrtvuju svoje zdravlje, da bi zasluživali pineze, a pak ulažu pineze, da bi opet ozdravili. Toliko se skrbu za budućnost, da zabu živiti u sadašnjosti. Izmakne im sadašnjost, a ne dospu živiti ni u budućnosti. Uopće živu kot da nikada nećedu umriti, a umiraju kot da nikada nisu živili.“

Bog je zeo moje ruke, i mi smo neko vrime mučali. Pak sam pitala: „Ča si željite od Vaše dice?“
Tiho je odgovorio Bog: „Dite se mora naučiti, da nijednoga ne more prisiliti na ljubav. Človik more ljubiti nek samoga sebe. Nije dobro rediti se po čiji drugi mirili. Važno je, vlašće mogućnosti i sposobnosti gledati kot mirilo. Nije bogat on, ki najveć ima, nego on, ki najmanje troši. Človika, koga ljubimo, moremo u nekoliki sekunda teško naraniti. Ali potom more durati ljeta, da ta rana zacili. Bilo bi dobro, da dite radovoljno oprašća. Pritom je važno, oprostiti sebi i vlašće falinge. Ditetu bi tribalo biti jasno, da mnogi ljudi znaju neizmjerno ljubiti, ali da pritom mnogokrat nisu u stanju izraziti svoju ljubav. Dvi različne peršone u vezi s jednom situacijom moru imati potpuno različne poglede.“

I ja sam sidila uz Boga i uživala sam njegovu blizinu. Zahvalila sam se, da mi je posvetio vrime. Hvalila sam mu za sve to, kade mi je u mojem žitku do sada pomogao.

„Rado stalo“, odgovorio je Bog, „ja sam svenek ovde. Pitaj me i ja ću ti svenek odgovarati. Prosi me, i ja ću ti svenek pomagati.“

Spodoban tekst moremo i sami formulirati. Korak po korak bi to izgledalo tako, da pismeno notiramo svoja vjerska pitanja, a potom je odgovaramo. Moguće je i izrešerširati odgovore i baviti se s velikimi životnimi pitanji.
U stručnom žargonu se ova metoda zove aktivna imaginacija. Tako si moremo osvistiti one mudrosti, ke ionako počivaju diboko u našoj duši. Prema velikomu švicarskomu psihoanalitičaru C. G. Jungu je to znak, da imamo pristup onomu bogatstvu, ko on zove kolektivno nesvisno.

(Agnjica Schuster)