Ne more se zasititi glad voj­ske na metale. A u Prvom svit­skom boju se je igralo i na premorenje drugoga, ne­prijatelja. U pitanju je bilo, gdo će duglje izdržati svojimi rezervi na svakom polju. Išlo je za ljudske živote ki su se čudakrat besmisleno žrtvovali, za životinje, tegleće blago, konje, vole i krave, na iščrpljenje životnih rezervov, prehrane, opskrbljenja ali is­totako i za sirovne materijale za bojne svrhe. Boj ima svo­ju nemilosrdno strašnu logiku i nije popadljiv s mirovni­mi sredstvi i mišlje­njem u preobiljnom, toplom sv­akidaš­njem rasprudnom životu.

I metalne rezerve Centralnih sil su bile krajem 1915. ljeta pri kraju. Stanovničtvo se je uz raznorazlične druge mjere pr­o­silo i za prikupljanje svakovrs­nih metalov, lonac, kotlov, st­a­rih plugov, branov, lancev, i dr.

Austro-ugarska pišačka voj­s­ka je išla s nešto zastarani pu­škami i karabini tipa Man­n­licher u boj. Na ove karabine se je mogao nastaviti bajonet. Istotako je bilo i teško oružje zaostalo od drugih vojnih sil. I kod Königgrä­tza se je ta manko ispostavio sudbonosnim. Stoprv za vri­me boja, u toku se je mora­lo modernizirati. Iz mužara su za vrime boja nastali minobacači a mine i vodomine su isto počeli bez većega iskustva, metati Rusi i Srbi, da bi je preuzeli i druge voj­ne sile.

Koliko su nemarno zaha­djali s vodenimi minami poka­zuje nam sudbina austrijskoga parobroda Baron Gautsch, ki je u prvi dani boja kod Brioni otokov naletio na vlašću mi­nu i potonuo i imao 177 žrtav, ve­ćinom žene i dica. Ovu nesri­ću je austro-ugarska vojska sra­mežljivo zamučala. Automobili se još nisu jako rabili. Gla­vni pokretači su bili konji, ima­mo primjere i za volovsku/kra­vlju spregu, znamo ali i za kucinje voze u zimskom času, oso­bito u Alpskoj regiji.

Uz problem naoružanja i mo­derniziranja velike Austro-ugarske vojske najveći je bio problem opskrbiti civilno st­a­novničtvo i vojsku hranom. Svakako se je na početku mi­slilo da prednost ima vojska. Austro-ugarsko vojno pelja­čtvo skupa s Nimškom su bili osvidočeni (bez da bi to kon­trolirali bili) velika ugarska ravnica će lako opskrbiti Ce­ntralne sile hranom. Jur 1915. ljeta se je ispostavilo da se to ne more ispuniti. Od toga ljeta se počne u krušnu muku mišati kukorična, pisati u NARODNI NOVINA o naj­lakocjeniji jiliši, o vridnosti pažona i da je svinjsko me­so predrago. Austrijski pred­sje­d­nik ministrov Stürgkh je zbog pitanja prehrane skon­čan, nije mogao riješiti prob­lem prehrane Cisleithanije.

Ljeta 1916. su se na lifranju hrane pokazale velike vkanjbe u soli, vodi, i sijenu u ko su na­pokali kamenja, da bude već vagalo. Pojavili su se i recepti, kako načinjati domaći sapun. I za krmu blaga je nastalo kritično. Nije bilo dost bregunde, sijena, slame, zobi i jarca. Ni­je bilo već nikakovoga importa moguće.

Čisto u sredini četveroljetno­ga boja dva su dogadjaji izvanbojne svakidašnjice. To je bila smrt cesara i kralja Franca Jožefa i inštalacija, korunjenje novoga cesara Karla Franca Jožefa kao Karla IV. za kralja Ugarske. Ne kao da smrt ne bi bila vladala kao prosti dogadjaj u boju. Na milijune su ginuli mladi ljudi u najbolji ljeti svojega života.

Franc Jožef (Franjo Josip) je u to vrime vladao jur 66 ljet i postao neka vrsta nadoca (Übe­r­vater) narodov Austro-Ugarske Monarhije. Koliko je postao mitična figura to sam pršon­ski doživio kod mojega prvoga boravka na hrvatskom morju u Omišu, kada se je stariji Dal­matinac na moju prezentaciju da sam iz Austrije, iz Gradiš­ća stavio u Habt acht! i napamet deklarirao zapovidi u nim­škom jeziku. A pred nekoliko ljet sam morao na promenadi u Opatiji ustanoviti da je preimenovana u Promenadu Fra­nja Josipa I. Odakle je ta fasci­nacija? Je to nostalgija za starimi vrimeni ka su završila u pozabljenom pokolju i krvi? Za vrime njegovoga pogreba se je vojevalo 6 milijuni solda­tov na bojišći, ki su u jedanaest jeziki položili prisegu na svojega vladara.

Boj nije pobirao samo cvijet muškoga stanovničtva, prehitila se je stoljetna ravnoteža seljačkoga i varoškoga stanovničtva. Mušku snagu su tokom boja od 18. do 52. ljeta povlikli u boj, doma su ostale žene, majke, staramajke, divojke i starci, ki su morali udjelati sve ono ča se je do tada skupno, muž sa ženom i družinom produciralo u gospodarstvu. Zvana toga su prehrambene potriboće velike austro-ugarske  vojske bile bez granice, a A­u­stro-Ugarska je imala obaveze i prema Nimškoj. Jur od 1915. se je došuljao glad u zemlju, ki je do kraja boja nastao sve veći i bez pomilo­vanja povlikao za sobom zakonska, čudakrat i nasilna rekviriranja, po ki put i do zadnjega zrna iz hombara ili do zadnjega prašćića iz livca.

Rijetki su autentični spomi­n­ki na Prvi svitski boj. Takovu jednu iznimku moremo naj­ti u »Spominki« velikoboriš­to­f­skoga farnika Martina Mer­šića st. Ti su spominki o­s­ta­li dugo ležati u rukopisu, do­kle je pak HŠtD 1993. ljeta priredilo ta vridan dokument pod tisak. Nažalost ni ti spo­minki nisu na dan točni dnev­nik ali su ipak autentičan prikaz po spominjanju, ko nas ali čudakrat zna i vkanit­i ili natentati na generalizaciju (sadržajno poopćivanje). Me­ršić st. opiše na stranica 295. do 298. boj.

Nije moguće točno ustanoviti, koliko udovic, sirotic i majkov bez muža i sina je os­talo po Prvom svitskom boju. NAŠE NOVINE u 24. br. 1916. javljaju za Mošonsku županiju, ada za jednu maljucku županiju!!!: 11.063 sirotic. Danas smo previše zauzeti još s dogadjaji iz Drugoga svitskoga boja, jer nas to i danas još jako tangira. Naj­jednostavnije je postaviti se pred naše bojne spomenike i redom pojt po imeni i stani. A ni to nije točno, jer ni Črljeni križ nije mogao na sva pitanja odgovoriti točno, nije se mogao potvrditi svaki spa­li ili zgubljeni iz boja. U na­šoj krajini je nastao i prob­lem s tim, da se je minjala 1921. država, iz Ugarske u Austriju, ke se na početku n­isu najbolje pogadjale. U Ugarskoj je bio odgovoran za udovice i sirote tzv „Hadse­gélyező Hivatal“ (Ured za bojnu pomoć) kod ugarskoga Honved ministarstva, u Au­s­triji „Kriegsfürsorgeamt des k. u k. Kriegsministeriums“.

Svaka kriza donese sa sobom i čudnovata prorokovanja. Da je 21. augusta 1915. lje­ta bilo puno zamračenje Sun­ca se je moglo tumačiti samo kao čemerni predznak za bu­dućnost. Boj je stoprv zapo­čeo! Svi su bili obisnoga osvidočenja, da će čisto kratko durati i Srbiju po paroli: Serbien muß sterbien! i Je­der Schuß ein Russ!, obvladati. Proroki su bili osvido­čeni o Danijelovom proro­čanstvu u 4. poglavlju, da se je završila jedna historična epoha i slijedi nova. Iz isku­stva znamo danas, da je zaistinu završilo dugo 19. stolje­će i počela kriza s dvimi st­ra­šnimi boji. Pozivali su se i na evangelistu Luku 21,24 i na knjigu »Otajstva« od Iv­a­na. A kad su NAŠE NOVINE u svojem 50. broju u 1917. donesle pod naslovom „200 letno prorokovanje“, dakle iz ljeta 1701. iz kneževine Mecklenburga, su naši ljudi bili izvan sebe. Tako su novine u slijedećem broju morale opovrgnuti svoj članak o prorokovanju.

Da bi u boju mogli osigurati opskrbljenje velike vojske hra­nom su po 1915. ljetu odredili rekviriranja. Kvote je o­d­redio središnji državni ured (Közélelmezési hivatal) za prehranu. Špani su jur po žetvi upozorili stanovničtvo, da si osiguraju od tega kvo­tu, ku su im odredili od ure­da i oznanili u NAŠI NOVINA, jer po otprimljenju u središ­nje skladišće nije osigurano, da će im se kvota po pršoni osigurati. Najzad već ništ ne­će dojti! Država je regulira­la cijenu pšenice, hržulje, jar­ca i zobi, kašnje i drugih pr­e­hrambenih produktov, ipak nije mogla zaustaviti podra­že­nje za vrime boja, ko je iznašalo u četiri ljeti od 25 do 50%. Čudakrat su se pojavili i folišni pinezi, oživilo šmug­ljanje i prodavanje na črno.

K.& k. Franjo Josip I., u ondašnji novina Ferenc Jo­žef, se po svojoj ugarskoj tituli nazivao i „apoštolskim kraljem“ po prvom ug. kra­lju Štefanu, ku titulu je papa Silvestar u ljetu 1000. darovao vladaru.To je značilo za kralja, a posebno za katoli­čanske Habsburgovce veliku obavezu. Katoličanska Cri­k­va je s Habsburgovci bila svenek jako usko povezana i za vrime boja sprohadjala sv­ojimi obredi, molitvami, po­svećenjem i brigom za vojake kroz cijeli Prvi svitski boj. Već u prvi dani po mobilizaciji su regimenti u Šopronu, Juri, Sambotelu, kako zna­mo i po naši seli, imali svetačne maše, velike prodike o domoljublju, spovide i prisegu na „vjernost vladaru i do­movini“. Crikva je na sve strani poškropila oru­ž­je i zmaljala se Bogu za po­bje­du austro-ugarske vojske.