Nije moguće točno ustanoviti, koliko udovic, sirotic i majkov bez muža i sina je os­talo po Prvom svitskom boju. NAŠE NOVINE u 24. br. 1916. javljaju za Mošonsku županiju, ada za jednu maljucku županiju!!!: 11.063 sirotic. Danas smo previše zauzeti još s dogadjaji iz Drugoga svitskoga boja, jer nas to i danas još jako tangira. Naj­jednostavnije je postaviti se pred naše bojne spomenike i redom pojt po imeni i stani. A ni to nije točno, jer ni Črljeni križ nije mogao na sva pitanja odgovoriti točno, nije se mogao potvrditi svaki spa­li ili zgubljeni iz boja. U na­šoj krajini je nastao i prob­lem s tim, da se je minjala 1921. država, iz Ugarske u Austriju, ke se na početku n­isu najbolje pogadjale. U Ugarskoj je bio odgovoran za udovice i sirote tzv „Hadse­gélyező Hivatal“ (Ured za bojnu pomoć) kod ugarskoga Honved ministarstva, u Au­s­triji „Kriegsfürsorgeamt des k. u k. Kriegsministeriums“.

U čemu je bila pomoć? Nekamo si misliti, da je država bi­la velikodušna! Pomoć se je za vrime boja sastavljala od milo­dari: topla pratež, male pinezne pomoći i dodiljenje u natu­ralija. Pineze se je pobralo iz prodavanja markov, fotografijov, spomenmedalijov, knjig, svega mogu­ćega. Štandi su izgledali kao da­našnji trödelstandi, ke danas ležerno na­zivamo: štand sa starinami, bu­vlji sajmi, ... Jur na početku Prvoga svitskoga boja se NAŠE NOVINE obraćaju na svoje štitelje: …Po varoši jur sada beru i šparadu na takove (bojne) ne­prilike, ča ćemo učinit po naši seli? Žene moru ovde najveć u­činit, one i bolje razumidu ditce zaostavnost; va svakom selu je družtvo živih očenašev, ali pre­sv. Serca Jezuševoga ali Oltarskoga sakramenta. Ova družtva neka skupaspravu svoje kotrige i si za dužnost zamu prigleda­nje i hranjenje zaostavne ditce. I zopet delači ćedu manjkat, ali ko se dva tri susedi skupastanu i dogovoru skupnom pomoćom će bit redom vsakoga posal ubavljen.

Kako lipo se je to na papiru znalo reći, došlo je ali čisto drugačije, čemernije, škurije s velikim siromaštvom i manjkanjem u svemu i svačemu.

Pomoć se je javila iz USA. Iseljeniki su sirotam i majkam udovicam svojih sel redovito pomagali, ne samo za vrime boja, nego i još dugo za njim.

Osebit primjer imamo u no­vina iz Buffalo od 4. novemb­ra 1915. na farnika Hrvartske Kemlje: srca naša nam se pla­ču, kad čujemo glase kako je doma, ne moremo si mesta najt od tuge… piše Ferenc Lengyel, Kemljanac iz Buffala. Pak da­lje... Ljubljeni Duhovni Otac, ... vi ove pinezi tim siromahom razdilite, ...ki su va velikoj potrib­čini,... za tim slijedi 20 imen darovateljev i Miloradićev odgovor kako su upotribili pineze i popis palih junakov u boju, med kimi je npr. i Marko Georgiević, ki ostavlja petero si­rotic za sobom.

Ljeta 1916. se Miloradić još jednoč javlja Jožefu Krugu i družici Rezi za pomoći s pjesmicom:

Sirota je Božje dite,
Ko nam Bog ostavi svim.
Ča siroti podilite,
Je s Oltara blagi dim.
Bog će vrnut mjeru punu,
Mjeru punu i korunu.

Iz svakoga sela bi znali poka­zati slična pisma, jer je aldovnost naših ljudi bila jako velika.

(NB)