I za vrime Prvoga svitskoga boja je cvalo šmugljanje ili krijomčarenje. Samo su na­ša sela u tom vrimenu stala nešto malo dalje od austro-ugarske granice i stoprv u Prvoj Austrijskoj Republiki i Drugom svitskom boju ra­z­vila svoje šmugljarsko djelovanje do zvanaredne šikanosti. Blizu granice su u staroj svetoštefanskoj zemlji bili Hrvatski Jandrof, Gijeca, li­nija Novo Selo, Pandrof, Vo­rištan, Bajngrob, Kalištrof, Stinjaki... »Spominki« Mer­šića st. imaju isto nekoliko redi svidočanstva za Geriš­tofce. Akoprem znamo iz no­vin samo za slučaje iz Mosonújfalu (Novoga Sela) i Szarvkő (Vorištana) moremo biti sigurni da se je šmug­ljalo kade se je za to djelova­nje otvorila mogućnost.

Po riči šmugljati u sjevernom dijelu Gradišća i hamstrati u južnom se more naslutiti da je novije djelovanje na nimškog­o­vorećem teritoriju ada Zapadne Ugarske. Hrvatska rič krijomčartit, točnije krijumčariti je došlica iz književnoga jezika početkom 20. st. Morebit da se kade veli i šverc, švercati.

Šmuglja se prik granice ako su jako velike razlike u cijeni prodaje/kupnje. Šmuglja se iz potriboće, nevolje ili za veliki dobitak. Za vrime Prv­o­ga i Drugoga svitskoga boja i med boji se je šmugljalo sve ono, če­ga nije bilo za dostati a bilo u svakidašnjem životu potribno. U prvom redu svakovrsna hrana: muka, cukor, meso, alkohol, tabak… ali istotako i te­h­nički, indus­trijski produkti: petrol, svićice… šmugljalo se je i oružje.

Znamo da je u Austriji bilo tijesno, usko s hranom — a u Ugarskoj s tehničkimi produkti. Zato se je čudakrat zminja­la roba/dugovanje u naturalnom obliku, ne u pinezi. Naše novine pišu da šmugljanje veselo ide. Dva slučaje i podro­b­nije opišu. Jedan je iz Voriš­tana a drugi iz Novoga Sela.

Vorištanski slučaj piše o voj­nički sappöri = vojnički inžene­ri, oficiri i vošćani skupa, ki su bili štacionirani u selu u slobodnom vrimenu vojnimi automobili su postavili dobro ra­zvijenu šmugljarsku mrižu prik Vimpasa. Kad ih je grani­čarska policija pregledala na­šli su: 270 kil hrane, najveć m­u­ke… Zvidilo se je da su sappöri vsaki tajedan po deset svinj zaklano sprimili va Austriju (N­a­še novine 1918./43,4). Oficiri su bili Čehi, se veli!, (kao da bi danas čuli vist da su bili drugi a ne naši). Vorištanci se nisu dali uloviti od graničarov.

Drugi je slučaj iz Moson­új­faluja dakle Novoga Sela i dogodio se je 9. decembra (1918.) odpravil se Gergo Mikula na koli va Austriju. Nakladjeno im­aše već metercentov pšenice jarca i heržulje, ča je drago pokupoval, ter je rad krez Hegye­shalom na granicu. Va selu su ga radi zustavit stražari, ali ni se podal, nego med konje švik­nul. Na pucanje stražarov su mu va sledećem hipcu ubodva ko­nji prestrijeno spali. Pokidob ni imal pokazanja ni za kupovanje, nit’ za primenje, su mu žito zeli. (Naše novine 1918./51,7)

Iz Novoga Sela imamo i je­d­no drugo svidočanstvo po predaji (P.H.). Po povličenju g­ranice 1921. je šmugljanje bi­lo u većoj mjeri razvijeno nek pred tim. U to vrime je pravo procvalo. U Novom Selu velu za šmugljanje čempovati/čempivati — izgleda po ugarskoj riči csempészni. I oni su išli, sa­da već iz Esteraja na Ugre po muku, mast, meso, mlične produkte, tabak… ča su u Es­teraju zaminili za druge, industrijske produkte. Tako su jednom prilikom zabludili i u Hrvatsku Kemlju, u Lengyel krčmu. Kumaj su se steplili je udrila na nje ugarska žandarmerija. Novoseoci su huknuli ravno u farof, kade je Miloradić (u za njega ljubeznom to­nu) zapita: A ča kanite? Oni mu bez straha odgovoru: Žandari nas tiraju! A on na to: No, onda friško nutra, na farof, tote vas žandari nete iskati. I ta­ko je bilo, žandari ni­su iskali čempise pri farniku.

(NB)