Ako nas je Jezuš ljubio Ljubav Božja se u tom pokaže, da se daruje. Presveto Trojstvo postoji u darovanju. Otac se daje Sinu, a Duh Sveti sve daruje najzad Ocu. Ovo se dogadja od vijeka i dogadjat će se navijeke. Bog se je u Jezušu Kristušu darovao i nam. Stvorio je muža i ženu, ki opet davaju život dalje u dici. Bog stvorio je prvu ženu Evu i je svaku ženu u Mariji nanovo stvorio u Božjem izdanju. Stvorio je Petra ribara i na novo ga je rodio kao ribara ljudi. Stvorio Mariju Magdalenu, grišnicu i ponovu ju je stvorio kao svetu Magdalenu. Stvorio je carinara Levija i preobrazio ga je za apoštola, ki je i svoj život dao za Jezuša. Još i na križu stvorio je iz razbojnika svetoga človika, proglasio ga je svetim, ar će biti još danas s njim u Paradižomu. Bog od nas svih čeka, da se i mi preobrazimo i preobražavamo vas svit. Ne tako Nietzsche, nimški filozof, početkom prošloga stoljeća ki je glasio: Braća ostanite vjerni zemlji i nekate vjerovati onim, ki vam sve obiću, ali stopr na drugom svitu. I ča nam je doneslo ovo bezbožno shvaćanje. Mnogi ljudi su hrbat obrnuli Bogu, zbog zemaljske sriće, užitka bogatstva i ča se dogadja, sve već nevolje, gladi umorstva na svitu. I čim se svit jače odalji od Boga, tim će biti veća nevolja med nami. Svit nima pravoga kompasa, po kom se redi. I ča se stane s takovim brodom, ki nima kompasa, bludi po morju simo tamo. To se dogadja i s onimi ljudi, ki nimaju kompasa Boga za život sobom. Zato je rekao Albert Einstein fizičar. Imamo perfektna sredstva za život i još nam je cilj života pun zablude neprilika, nereda. Svit nastaje bez Boga sve nečlovičniji. Jezuš je rekao: Ako te gdo s kamenom, ti ga nu najzad s kruhom. Ali kamen je ništa prema tim tolikim oružjem, s kim se zničavaju medjusobno. Ljudi bez kruha, mira, doma. Mnogi pravi Babilon stvaraju na zemlji, već ne razumu jedan drugoga. Mjesto oružja bi morali s kruhom biti na putu prema svakomu gladnomu i ne bi bilo gladnoga na svitu. Bog je za na čuda lipši, blažen život, nego si je to mogao Nietzsche zamislit. Čisto krivo je shvaćao Boga, toga Boga, ki se da nazivati: Naš Otac. Joj vam bogatuši, kričao je Jezuš. Joj vam i današnjim bogatušem, ki izrabljivate ljude i to siromaške, a ne da bi im išli u pomoć. Ta dobri Jezuš se nije fantio, osvetio nad njegovimi neprijatelji, nego moli, prosi, da se spasu. Njega su križevali, ali on da dosta časa ljudem, da se povrnu, bar su kako veliko zagrišili, njega umorili. Bog stalno blagoslavlja nas sve dobre i zle i sve čini, da se spasimo. U Glasu koncila čitam, da je sve već i već molitvenih skupin, kade zajedno molu, prosu Duha Svetoga, da dojde i obnovi zemlju. A obnovljenje će se tako početi, da človik, človičanstvo spozna, da je grišno i drži pokoru. A danas se čuda puti i grih veliča, a ne odsudjuje. Na Duhe bili su apoštoli skupa, i su zajedno molili i pri molitvi dojde Duh Sveti. Duha svetoga moremo nek u molitvi, još jače u skupnoj molitvi doživiti. Zato te molitvene skupine, molitveni sastanki. Danas je i rijetka skupna molitva u obitelji jer su kotrigi širom raštrkani po svitu. Jedan duhovnik je htio od tajedna do tajedna isto prodikovati. Rekli su mu pak, zač prodikuje uvijek isto, ovo smo jur par puta čuli. Neka veli koč ča novoga. On im je ovako odgovorio: Ja zato prodikujem isto, jer vi istotako živite, kako i ranije. I ja se pitam čudaputi, zač toliko pišem o ljubavi. Pak si sām dam odgovor: Zato jer ljudi istotako živu kao i prvo, i ljubav leži ranjena i na dalje uz put. A ljubav je ta, ka človiku najjače manjka i bez ljubavi človik nemore biti srićan i ostaje nesrićan. Zato ostanimo pekljari, ki stalno isto prosu od Boga, ljubav.