Gdo je Bog. To mi ne znamo, ali naši pokojni jur znaju. Poznaju Boga kakov je, i postali su njemu slični. U nebu živi na vijeke bezbroj spašenih u vječnom blaženom stanju. Človik ki čuda trpi na ovom svitu, a pak po smrti takovo veselje. Trpeći bi si rado posudili malo toga veselja radosti jur na ovom svitu. Mnogi mislu velu: zač trpiti, zač grih? Gdo si želji grih, gdo si želji muku, a ulovi ga? Na sve ovo dostat ćemo odgovor na drugom svitu, biti će nam sve jasno. Ta dobri, svemogući, sveznajući Bog otkriti će nam sve tajne.

Bog sve zna. Čuje i razumi svaku našu misao svih šest milijardi ljudi u istom hipcu. Zna svu prošlost i svu budućnost, još i dojdućih, budućih pokolenj do konca svita. Pozna svaku tajnu, ne nek našu ljudi, nego i svega stvorenja, živin, rastlin i svega drugoga. Poznavao nas je jur onda, kad još nismo bili i zna sve, ki ćedu biti spašeni. Poziva sve ljude u goristanje u nebesa i pripravno nam je mjesto.

Ali mislim ne nek Bog, nebo i naši pokojni znaju, kad ćemo umriti i kad ćemo se viditi u vječnosti u nebesi.

A to blaženstvo, ča nas čeka nigdor nemore popisat, to ćemo nek onda znat, kad budemo i mi med blaženimi.

Kakov susret s našimi pokojnimi, ocem, majkom, braćom. Ovi svi nas jur odičeno čekaju u nebesi.

Bog je gospodar svita, Bog dobrote, ljubavi, i zato mislim, da se neće pakao, nego nebo puniti sa spašenimi. Bog, ki sve zna, ne bi bio stvorio svit, ljude, kad bi bio vidio, da se jače puni pakao, nego nebo. To bi bo poraz, zgubitak za Boga, a pakao bi bio jači od Boga, neba. Bog nas je za se stvorio, i hoće nas imat sve kod sebe. Kako otac, majka sve učinu za svoju dicu, da blaženo živu, a za koliko već se trudi Bog sa svojom milošću i milosrdjem, da se svi spasimo, da budemo svi kod Oca. Očenaš počne ovom ričom „Oče naš“. Oci smo, Božji smo, dica Božja smo.

Bog nam se hoće očitovati, tako kakov je. A to ovde na Zemlji nemoremo doživiti, zato mora dojti dan, da nam se Bog očituje i da nas objami i k sebi privuče, kot otac svoje dite. To će biti pravi randevu s Bogom, vječan bez konca, kraja.

Pripravljamo se na ta randevu. Jezuš je rekao: Blaženi su sluge, ke Gospodar najde virostujuće, kad dojde. Zaista vam velim, posadit će je za svoj stol, pa će im pristupiti i posluživat će je. Nebo je velik stol i oko njega su svi spašeni svi se gostu, a stol prostrt blaženstvom, ko si mi ovde na zemlji niti predstaviti ne moremo. Bit ćemo nadareni sa svim nebeskim blagoslovom i nek ljubav, blagoslov darivati jedan drugomu.

Grih i žalost bit će na vijeke pokopani, ni slijeda svemu ovomu. Odmah po boju izašla je potresna drama nimškoga pisca, Wolfgang Borcherta »Vani pred vrati«. Opisuje povratak nimškoga zarobljenika svojoj kući. Ali ljeta su učinila svoje. Bio je dugo daleko od doma i nije imao moći, da stupi u svoj stan. Mislio si je, da ga ni čekaju, da je umro. Pokušao je moliti, ali još i za molitvu nije imao moći. Mislio je, da ga već nigdor ne čeka, i ostao je stati pred vrati.

I mi stojimo pred vrati, ali mi znamo, da nas Bog čeka. Bar smo bili bar kako daleko od njega zbog nemarnosti ili zbog griha, tim nas Bog još jače čeka u svoj dom. Kad bi bili znali ti svoji, da njev otac stoji pred vrati bili bi zaista otvorili vrata svojemu. Ali za koliko jače ide Bog pred nas, otvara nam vrata i poziva nas u svoj dom. Tako mi se vidi ta kratka rečenica, kom Zagorci pozdravljaju svojega gosta: Dobro mi došel prijatelj! Ufamo se da će nam reći Bog kad budemo stali pred nebeskimo vrati: Dobro mi došel prijatelj!