Kad u jednom človiku zavlada grih, slično je tomu, da je pretrpio brodolom i se utapa u morju i ni spasa. Ali i mnoge spasu, ili se spasu ljudi iz vode, iz morja. I nas spašava Spasitelj, ako se k njemu obrnemo i pokoru držimo.

Najveća katastrofa u životu je grih, jer grih zničuje človika jur na ovom svitu.

Grih nije samo prekršenje Božje zapovidi, nego još za mnogo gorje. U grihu se sve jače odaljimo od Boga, grih je, ostavljam Očev stan. Grih je da prekinem prijateljstvo s Bogom. Grih je škurina i noć. Grih je kratki spoj u duši.

Sveti Ivan Kapistran, ki je pokopan u Hrvatskoj, u Iloku, desna ruka vojskovodje Ivana Hunyadija, kade je ov franjevac branio Beograd od Turkov, s 26 ljet bio je vodja Perudže (Italija). Ali odlučio se je, da će stati med redovnike. Kad ga je poglavar redovničkoga stana primio, prosio ga je, da se odriče sve svitske dike, ku je u obiljnosti uživao. Ov poglavar stavio mu je na glavu, ne korunu, nego papirnu kapu. A on popiše sve svoje grihe na ovu papirnu kapu i tako projde na oslici jahajuć kroz grad u kom je vlado. Javno se je spovidao pred svim svitom.

Sramovati se moremo pred Pigmeji u Afriki, ki imaju još i danas za čuda bolji moral od nas kršćanov, Europejcev. Abortus ki je kod njih velik grih, tako i seksualni moral, čistim tijelom do hištva je zahtjev, obaveza za mlade ljude. Hištvolom još i danas neki sa smrću kaštiguju, ako dolazi na svitlo. Ovi ne poznaju Kristuša, desetere Božje zapovidi, ali upisano je človiku sve ovo naravnim zakonom. Bog nas je ovako stvorio, zapisao nam je u mozak čega se moramo držati. I kradja je jako rijetka. A kod nas je kradja nastala moda, osebujno kod dotičnih, kod političarov, ki izrabljuju narod. Tako je ki nima Boga, nima griha i čini sve ča hoće, obogatiti samoga sebe, a ti drugi, briga me je, neka se skrbu kako se znaju. Velik dio morala u Europi je zagažen u blato, nima ga, umro je.

U Evandjelju kod Sv. Marka čitamo, kade veli Jezuš: Ako te ruka pelja na grih, odsiči ju, ako te oko spači, učini isto. Ako te noga nosi na grih, odsiči i nju. Bolje ti je šantavim, slipim i bez ruke pojti u nebesko kraljevstvo, nego čitavim tijelom pojti u vjekovječni oganj. Velike su to opomene Jezuša Kristuša, da nas odvrati, očuva od griha, jer grih je najveće zlo, ko pelja u vječnu propast.

Istina, pokora liša sve grihe, ali od posljedic griha, trpimo i dalje i se pitamo zač me Bog tako kaštiguje. A zbog toga griha, koga smo počinili. Grih i pokora i kao posljedica, nevolja, križ.

Grih nas skušava u svilnimi rukavicami, sve je dopušćano. Človik već ni ne zna, ča je grih. I židovi nisu znali, da su Sina Božjega dali na križ raspeti, jer kad bi bili znali, gdo bi se segurao Boga, Sina Božjega križevati?

Triba je časa, da človik spozna veliku nevolju i negativnost griha. Zato je milost dug život na ovom svitu, jer časom človik sve bolje spozna, zlo, tako i dobro Boga i zaloga.

A strašno je stanje zalih duhov, ki jednostavno mrzu, oduravaju Boga, a Bog ljubi sve i svakoga, tako i nje, jer Bog nek ljubiti zna, more i ne srdi se na nikoga, ni na zale duhe i to je još veća muka za zale duhe, jer znaju da je Bog ljubi, a oni ga oduravaju.

A kako bi se morali svi sramovati i mi, kad znamo, kako nas Bog ljubi i kako se je ponizio i pred grišniki, da se svi spasu.

Zato čuvajmo se svakoga griha svom moćom i svom pameću, ali bar se budemo kako čuvali griha i još ćemo morati svaki dan ovako zdahnuti: Bože, smiluj se meni grišniku.