Nima većega odlikovanja na svitu, nego kad velu o nekom človiku, da je Božji človk. Biti Božji človik dušom i tijelom. Ali da človik nastane Božji človik stoji mnogo truda. Najprvo odupriti se svakomu grihu. Sve nek ne učiniti grih. A onda obljubiti tu kripost, koj je ljubav ime.

Bez griha da, ali bez ljubavi ne more biti nigdor srićan. Svi čekamo ljubav, bio to človik, ili živina.

No, ljudi si želju da bi svega imali, svaki sve. Ali ča bi bilo, kad bi reklo dite svojim roditeljem, hvalim ne pravam ništa. A roditelji bi se zahvalili ditetu, da im ne triba ništa, jer sve imaju.

Tako i svaki človik imao bi sve, kako si to želji. Ali kad bi svaki sve imao, ne bi imao ljubavi, jer ljubav bi umrla. Svi imamo sve i ne triba nam pomoći, ljubavi od drugi ljudi, nikad ne bi ljubavi doživili. Nikad se ne bi veselili daru, niti dobroti drugih. Ne bi bilo siromaha, komu bi pomogli, ki bi nam se od srca zahvalio i bili bi jako jako veseli. Svega bi imali, a ljubav bi umirala, dokle ne bi skrsla, i ne bi je bilo med nami.

Triba je, da ima ljudi, ki imaju i moru dati tomu, ki nima i tako se povekšava ljubav med nami. Siromahi izazivaju iz nas ljubav. Oni ju, njeva nevolja ju zbudja u nami.

Velika ljubav zbudja i oprošćenje. Kako je srićan ta človik, komu oprostimo. A još je srićniji on ki oprosti. Kako je bio srićan „Zgubljeni sin“ kad mu je otac sve oprostio,  još i najlipšu opravu mu je dao, nek da mu se je vratio, došao domom, k svojemu ocu.

Dobri otac mu nije zbrajao, ča je sve zloga učinio, nego objamio ga je. Grihe je dobri otac pokopao diboko u zemlju, grihi su umrli na vijeke, a sin se je goristao.

Kad bi i mi ovako zahadjali jedan s drugim. Ali ljudi znaju i po deset ljeti doprinašati grihe drugih, ke znam niti učinio nije, a on je jur zdavno pod zemljom. Je ljudi, ki se nek po grihi rado spasu. A je ljudi, ki se ne spominjaju grihov drugih, ne interesiraju je. Ta, ki nek rado grihe drugih donaša, je kao človik, ki stalno med koprivami pohadja, grizu ga grihi drugih. Velik je to siromah. U svojih spominki, nek grihe drugih čuva, njeguje.

A velik je to bogatuš, ki rasipuje svoju dobrotu, oprošćenje, ne čeka još i to ne, da ga za oprošćenje prosu. Svakomu sve oprašća, i tomu i Bog sve oprašća, sve mu je oprošćeno. I zato je pak blažen srićan, pun dobre volje, pun šale.

U svojoj torbi nima ništa drugo, nek samo ljubav za druge. Dili kruh, zavija rane, opravlja gole i oprašća i svakomu, i pomiren je s Bogom i sa svakim človikom.

Ovo su ti takovi duševni aristokrati, ki još i sa svojimi malimi mogućnosti znaju mnoge ljude usrićiti, jer ljubav je jako nalažljiva. Ljubav ima jedno tajno veliko oko, s kim sve i svakoga vidi, ki je u nevolji.

Ljubav je svita najveća moć, jer ljubav je Bog. I o toj ljubavi sv. Pavao ovako piše. Ljubav Kristuševa nas goni. Je ljudi, ke nek zlo goni, a to zlo, to je Zali. O takovom človiku se more reći ovo: Zali duh me goni. Pripravan je sve zlo počiniti ljudem.

Mnogo pišem i rado pišem o milosrdnosti, o oprosti Božjoj. Ali ča reći o takovom človiku, koga oprošćenje, Bog uopće ne interesira. Boj je poručio Bogu i ljudem i s ovakovom srdom živi i umira. Bože, ča će bit s njim po smrti?

Bog ne daj, ali kad bi se  ljudi potpuno odaljili od Boga, bio bi pravi pakao na zemlji. Ali je ih, i uvijek će ih biti, ke će goniti ljubav Božja, kako je gonila sv. Pavla. I zato molimo Boga, da se ljubav Božja pomnoži na zemlji, jer nek njegova ljubav nas more srićnim i blaženim učiniti na nebu i na zemlji.

Ljubav je najjača veza med Bogom i človikom. Ke takova ljubav veže med sobom i Bogom, uz te leži Zali pobijen, nemoćan, kao muha.