Pjesnik Khalil Gibran je o plaču rekao: „Znamda ćeš zabiti človika, s kim si se smijao, ali nikada nećeš zabiti onoga, s kim si se plakao.“ Žene se druga­čije pla­ču nego muži. One se če­tirekrat gušće u ljetu plaču nego muži. Ali to ni­je tako od maljenosti. Ta razlika se stoprv s ljeti iskristalizira, su izvidili nim­ški vračitelji za oči.

Divičice se smu plakati, dičaki ne, se tv­r­­di. Ali statistika veli ča drugačijega. Do 13. lje­ta se dičaki i divičice glajno čuda plaču. Kasnije se muži plaču oko 17 puti u ljetu, a že­ne oko 64 puti, a njev plač du­ra dupljasto tako dugo. Ženski plač je dramatičniji. On iza­ziva sućut. Dvi od trih žen pri­tom zdihavaju, a muži rijetko.

Kako se človik plače, se do­b­ro zna, ali ne zač se pla­če. Žene se plaču, kad su tužne, kad su konfrontirane nerješivim konfliktom, ali i kad se spominjaju na davno minule poteškoće u žitku. Muži se plaču iz milosrdnosti, iz empatije ili kad im je propala ljubavna veza. Ipak je plač velika tajna. Hasan plača i emocionalnih suz još nisu verificirano istraženi. Zato se more samo špekulirati o uzroku pla­kanja. Misli se da si pla­čem človik čisti dušu i da ­tako­zv­a­ni efekt katarze ­godi, kad pro­uzrokuje duhovnu rav­notežu.

Ali po plakanju se većina ljudi ne ćuti bolje, velu štu­dije. Ni otrovne supstancije se suzami ne oslobadjaju iz tijela. Da plač relaksira tijelo, nije istina, ar je većina ljudi uznemirena dokle curu suze. Da se žene znaju plakati na zapovid, nije dokazano. Človik se ne plače, da bi povukao pažnju na sebe, iako je plač eficijentan signal u javnosti. On naime poziva pomagače i aktivira batritelje. Ipak se človik radje plače u tišini, a ne na društvenoj po­zornici.

Diliti človi­čanstvo u plakače i ne­plakače, nije eficijentno. Na teme­lju te kategorizacije bi plakači bili sentimentalni i histerični, a ne­plakači disciplinirani, hla­d­nokrvni. U ve­zi s emocionalnimi su­zami postoju mno­ge teze, ali znanstveno nisu potvrdjene. Jedno se zna, kad se plače trudnica (Schwangere), nje plač more izazvati hormon prolaktin. Ali s druge strani velike količine prolaktina ne prouzrokuju vječnu žalost. „Znamda ćeš zabiti človika, s kim si se smijao, ali nikada nećeš zabiti onoga s kim si se plakao.“, smo na početku članka rekli. Plač je silovitiji izraz ćuti ne­go smih. Plač je memorijalan, ča smih nije. Kako bi mogao i biti, kad se petnaest puti na dan smijemo!

(Agnjica Schuster)