Ali ča nam hasni, ako imamo čiste ruke, ali prazne. Bog dao nam je talente, jednomu već, drugomu manje i svi ćemo morat Bogu račun dati, kako smo gospodarili s ovimi talenti. A pojaviti se pred Bogom praznimi rukami kakovu plaću moremo od njega očekivati? Evandjelje /Lk.12, 13-21/ govori o bogatom človiku ki ne misli na one, s kimi bi si morao diliti svoju urodju, ne misli na gladne, siromahe, nego premišljava, kako velike hombare si mora uzidati, da si bude mogao svu svoju urodju sačuvati, obdržati. A došla je i na njega smrt kao tat. Rekao mu je Jezuš: čemu si spravljaš hombare, još ovu noć će se potribovati duša od tebe! Čije će biti, ča si si spravio?
 

A čiji, rodjaki ćedu se svadjati nad njim, znam još i tužbovati, jer će jedan misliti, da je manje dostao nek drugi, a gladni ćedu i na dalje umirati. A on će praznih ruku stat pred Bogom.

A ča je još gorje, siromahi, gladni žedu prstom kazati na njega, da im nije spalo još i droptinke iz njegovoga stola. I ča bi bilo, kad bi Bog i njemu samo drobtinku veselja, blaženstva dao?

Ov bogatuš je nastao pred Bogom velik pekljar i sada se zmaja Bogu, da mu oprosti, da mu se smiluje. Tako nastanu iz velikih bogatušev ovoga svita na drugom svitu, veliki siromahi.

Bog na ovom svitu nije sudac, nego milostivni otac. Dojde neki k njemu i ga prosi, neka veli njegovomu bratu, da si podili š njim jerbinstvo. Neka se Jezuš miša u njev obiteljski posao. Ali kad bi se bio umišao u ov posao, ča bi mu bio rekao ta drugi, ki si nije htio diliti jerbinstvo? Poslao bi ga bio, rekuć: Ja te nisam zvao!

Od Boga smo dostali srce i razum, mudrost. Ta mudrost nas mora peljati, da znamo, ča nam je činiti, diliti si imanje sa siromahi i diliti si jerb braća medjusobno. Kako ovde Jezuš ne izričito, ali odsudi one, ki se svadjaju zbog jerba. Ako se ne znaju braća med sobom urediti zbog jerbinstva, znači, da su pripravni jedan drugoga vkanit, još i na sudstvo pojti i omraziti brata svojega pred svim svitom.

A tim drugim dijelom Evandjelja, pokaže Jezuš, da se nije vridno vaditi zbog jerba, bogatstva, jer more bit, da mi svaki, još pred diljenjem jerbinstva ostavimo svit na vijeke, tako i svita bogatstvo. Toga, ki si je htio načiniti veće žitnice, naziva Jezuš bedakom! A koliko bogatih bedakov je na svitu! Jezuš ovim pripetenjem nije kanio strašiti ljude smrću, nego samo opomenuo nas je o nepripravnoj smrti. Kako će Bog takovoga naplatiti, ki je uvijek nek šake stiskao, pak se je znam i sa stisnutimi šakami javio pred Bogom, tako da mu Bog ništa u šake dati ne more, jer: „Kade je bogatstvo tvoje, onde je i srce tvoje!“

Jezuš je uvijek opomenjivao bogatuše i rekao: Joj vam bogatuši! Strašno je, kad človik zbog bogatstva zaboravi Boga i brata človika. Bogatstvo je kao rak, polako postepeno se proširi u svem tijelu i već nam nima spasa. Zato se teško povraćaju bogatuši, jer su zaljubljeni u svoje bogatstvo. Iz svega srca ne Boga, človika, nego svoje bogatstvo ljubu. Jezuš je rekao, da će biti uvijek siromahov med nami, jer ki ima, dužan je dati tomu, ki nima i ovako bi ljubav strujala med nami i bi nas sve jednoga s drugim povezala. Nigdor nije zavidan, nefrgunast takovomu bogatušu, ki ima srce, svi siromahi ga hvalu. Želju mu još već, da im bude mogao još već darovati. Bogatstvo samo u sebi nije zlo, nego onda nastane zlo, kad je ne upotribljavamo za dobre cilje.

Jednomu trgovcu je išla sve bolje trgovina, ka ga je tako zauzela, da nije imao časa ni svetak ni petak. Tako je zamudio nedilju i zgubljao vjeru. A u slobonom vrimenu si je nek pineze brojio i veselio, da ih ima sve već i već. Jednoga dana pohodio ga je neki prijatelj. U razgovoru mu stavi na stol jednu karticu i ga pita, dali zna pročitati, ča je na kartu pisano. Svakako, veli: Bog je napisano. Onda stavi na ime Božje ov prijatelj papirni novac i ga pita, dali i sada vidi ime Božje. On veli: Ne! Nato prijatelj: Vidiš, potle si se zagledao u pinez, već ne vidiš imena Božjega, pinez ti je čisto zeo vid za Boga. Ov prošao je u se i povrnuo se je. Ali ovo su nek pojedini slučaji, da vidimo, da se zbog Boga i najvećega bogatstva moremo ostaviti. Ovoga je ulovila opomena Sv. Pavla: da svličemo iz sebe staroga človika i nastanemo novi ljudi.

A na koncu premišljavanja još jedno pripetenje (o tom već u idućem broju HN). A završava sa spoznajom: Evo blaženoga človika, ki nije imao ništa, ali imao je sve, jer je bio bogat na duši.