Došla je domom prošli četvrtak, 27. februara i mi nazvistila, da su police u velikom Sparu u bečkoj Servitengasse djelom prazne. Bio sam u velikoj modernoj apoteki na Bauernfeldplatzu u 9. bečkom kotaru prik pu­ta Lycée Français de Vienne, velike javnopravne privatne francuske šk­ole i sam bio svi­dok kako apotekar sām nači­nja tekućinu za dezinfekciju. Pak mi je rekao, da ako imam žganoga doma, najbolje raki­ju, ali ide i šljiva ili hruška ili marelica, onda neka si tim o­pe­rem ruke — jer u skladišću već nima nikakovih sredstav za dezinfekciju. Sve rasproda­no.

Bio sam nedilju, 1. mar­­ca podvečer na hrvatskom shodišću u bečkoj Kalvarien­bergkirche, tradicionalno i s križnim putem a potom s mašom. Zakasnio sam u ovu veliku i lipu crikvu u 16. kotaru jer sam imao važan sastanak u rodnom selu u Gradišću. Stigao sam u dobro p­o­hodjenu crikvu kratko pred pretvorbom i po Očenaši kad farnik poziva na „skažite mir jedan drugomu“ da si damo ruku. Svi su ostali mirni i nijedan se nije okrenuo prema meni, a kad sam ja spružio ruku da zaželjim „Mir s to­bom“ sam naletio na nimo „Daj mi mira“. Nisam veljek razumio zač ide. Stoprv kad sam se po maši kanio pozdr­a­viti s meni dobro poznatimi ljudi i prijatelji, neki su mi re­kli „bolje ne, znaš ’nako, zbog korone“. „Ne znam“ sam im odgovorio. Tom prilikom su mi i rekli da ako bi bio još stariji nego sam ionako jur, farnik mi kod pričešćanja ne bi dao hoštiju u usta. Ne bi tribao, jer mi ju ionako svenek položi u dlan. No hvala Bogu da ne pi­jemo svi iz kaleža, jer i to da je Crikva za­branila. Kad sam se bio pa­š­ćio i brzo ušao u crikvu ni­sam se ni prekrižio sa svetom vodom, i zato kad nisam na­šao škropionicu. Po maši, kad smo prošli iz crikve sam pak opazio da se nijedan ni­je poškropio sa svetom vo­dom — jer je nije bilo.

U tom trenutku sam stoprv „došao k sebi“. Za volju Božju, nas je sve ulovila panika, sada jur i u crikvi? Kakova histerija, da je Naddi­je­ceza Beč izdala preporuku, p­o­slala pismo duhovnikom, dijakonom i pastoralnim asi­stentom kako se triba pona­šati unutar (a očigledno i iz­van) crikve da se ljude ne bi nadobavilo koronavirusom, od čega sa sad ljudstvo znatno već boji nego na primjer od nuklearne katastrofe.

Diboko sam uvjeren, da je ovo paničenje, stvaranje his­terije i da ljudi ovim visti i preporukam idu na lepak. I mislim pri sebi da za devet m­­isec (i nadalje) će biti znat­no to manje porodov, da će­du za sedam ljet početi zatv­a­rati škole i da će to biti di­bok uriz u piramidi stanovničtva. Ako nas preplavi panika i histerija ka je opsjela Kinese, i sudeći po slika, ke nam inoficijelno stižu iz Wuhana, Ki­neske, onda me proljiva mrz­li pot. Moramo zaista biti ta­ko bez glave i bez pameti?