Leon Bloy napisao je: „Ima samo jednu žalost, a to je, ne biti svet“. Sveci su najnormalniji ljudi. Ponašaju se tako, u kakovoj okolnosti, situaciji se najdu. U baroknoj dobi su slikali iskrivljene svece, kim jednoč glava na desno, onda na livo visi. Onda je vidimo sentimentalne, slatkaste, a oni nisu bili slatkasti, nego jednoč oštri, onda opet puni nježnosti, milosrdnoga, ljubeznoga lica.

Kakov je bio Jezuš? Pred farizeji se je zravnao, kad je branio istinu. A pred pokornim grišnikom je skoro pokleknuo, snizio se do njega, do zemlje.

Takov je bio i blaženi Alojzije Stepinac. Na sudu gleda ravno, glava podignuta, oči uprte na sve one, ki su ga krivo potvarali. A prema progonjenim, siromahom, bolesnikom pu suosjećanja, pomilovanja.

Svet je ta človik, ki u ljubavi živi prema Bogu tako i prema človiku. I sveci nisu bili bez griha, ali pokorili su se, trsili se uz pomoć Božju, da se griha ostavu i čistom dušom živu. O njih je rekao Jezuš: „Blaženi su čistoga srca, jer oni ćedu se sini Božji zvati.“ Sveci su shvatili zapovid ljubavi: „Ljubi Boga i človika svim srcem, svom pameću i svom moću.“ To je karakteristika svecev. Dakle sveci ne stoju pred nami i tako s „naherenom, sladunjastom“ glavom, nego čašću. Bili su ponizni i još su se drugi ponizili pred njimi, jer su bili časti, poštovanja vridni.

Svece su i zato ubijali, jer su ih se bojali. Sveci su bili živo dušno spoznanje za velike grišnike i progonitelje. Ča Jezuša uz drugo nisu i zato križevali, jer su se ga bojali! Sveci su velika opomena, da se moramo svi vratiti iz krivoga puta, i pojti prema Bogu, prema istini.

Sveci su bili najveći dobročinitelji človičanstva. Jače su ljubili svojega bližnjega, nego samoga sebe, sve su podilili, još i dušu bi bili dali za svoje, kot je rekao o sebi Pavao apoštol. Rekao je: bio sam svakomu sve, Grku Grk, barbaru barbar, da se svi spasu. Kako i naš kardinal, Alojzije Stepinac. U svojoj nadbiškupskoj pivnici, shranjao je Srbe, četnike, partizane, ustaše, tako i Židove, a bio je jako jako velik Hrvat, kako je bio i velik Židov  Sv. Pavao.

Ovi sveci, ki su se tako jako zalagali za nas, dokle su živili, još se jače zalažu za nas u nebu, kod Boga. Molu za nas, posredjuju. Človik se more i direktno k Bogu obrnut, ali dobro je, da se još neko zalaže za nas, a to su sveci.

Zamimo si za peldu jednoga človika, ki je mnogo dužan nekomu i ne more sam duga platiti. Ali jedan njegov dičak je jako u dobru sa sinom ovoga bogatuša. I dičaki posredjuju kod bogatuša, da pusti svojemu dužniku dug. Nato veli bogatuš, otpustiti ću mu dug, zbog tvoje prošnje, jer ja uslišim uvijek prošnju mojemu sinu. To su sveci, ki su jako mili Bogu, ki su postali sini Božji i Bog rado oprašća prošnju svojih sinov. To su najprvo Marija i svi drugi sveci. Bog bi nam oprostio i bez njih, ako bi ga za oprošćenje prosili, ali to tako Bog hoće, da ovi sveci posredjuju za nas kod Njega. To je opčinstvo svetih, med ke pak slišimo i mi, ki još na ovom svitu živimo. Ovi sveci su takorekuć protekcija za nas pred Bogom. I kako se ne bi zimali za nas, kad su se dokle su na zemlji živili, aldovali za nas.

Svi oni su ti, ki nam ravnaju put prema Bogu. Kad jur govorimo o „andjelu čuvaru“, ki nas posebno čuva. Sličnu zadaću imaju i svi drugi andjeli i sveci. Kako Bog, tako nas i oni potiču, da dobro činimo, a zlo oduravamo.

Sveci su solidarni s nami. čitao sam, kako neki bosanski hrvatski duhovnik nije htio ostavit i ti malo, ki su još onde ostali. Htio je biti solidaran s njimi do konca, jer na koncu su i njega ubili. A kako ne bi bili nebesniki solidarni s nami, kim se već ništa zlo ne more stati, jer su spašeni i činu sve, da se i mi spasimo.

To je bio poljski duhovnik, pater Maksimilijan Kolbe. Kad je Gajovnicek ki je imao četvero dite, zajauknuo, jer su ga htili ubiti, ča će biti s mojom dicom, javi se Kolbe, da neka mjesto ovoga Gajovniceka, njega otprimu u bunker, gladi i dao je život za svojega prijatelja. Ali zanimljivo, da i ov Gajovnicek, nije zajauknuo, ča će biti s njim, nego ča će biti s njegovom dicom. Ča nije bio velik i ov otac?

Ima med nami svecev, nepoznatih već nek si mislimo. Ali sveci su skromni, ne kriču, viču. Ne rivaju se na prva mjesta, nego ostanu u pozadini, ča je nek moguće. Bit će svecev u nebu iz svih narodov, ke nigdor prebrojiti neće moći. Ladislav Mora, ugarski pjesnik napisao je jednu pjesmu s naslovom „Oltar neimenovanih herojev“. To su ti neimenovani sveci, ki živu med nami, a mi ih još i ne uptimo. Ali Bog je pozna. Bar bi i nam Bog dao, da smo i mi med timi neimenovani, svetimi, ke po riči Sv. Ivana, nigdor prebrojiti nije mogao.