Zlatousni sv. Ivan rekao je jur na početku 5. stoljeća ove zatrašujuće riči: „Zlatom i srebrom ukrasite kalež, a pritom vam stoji pred vrati Jezuš i umira od gladi“.
 

Ovo je rekao jedan svetac, komu je kalež jako jako svet, ali človik, ki gine još svetiji. Sve zlato, i svaki kalež je zbog človika, človik je na prvom mjestu. Služiti bližnjega, jer ako ga ne služim, zatajao sam onoga, zbog koga kalež prikazujem Bogu, njegovu svetu krv.
 

„Pri zadnjoj vičeri se Jezuš stane od stola i svliče si haljinu svoju, i uzevši ručnik zapregao se je. Onda nalije vode u posudu i počne prati noge učenikom. Na koncu veli: Kad sam ja Gospodin učitelj vaš oprao noge vaše i vi ste dužni, da jedan drugomu noge operete“.

Jezuš nas šalje, da se prignemo pred drugim, a ne da očekujemo, da se drugi prignu pred nami. Ne čekam, da drugi moje noge pere, nego perem je ja drugomu.
 

Ako človik nije pripravan prignuti se pred drugim i pomoći mu, zatajao je Kristuša, koga znam prodikuje, ako je duhovnik, ili bar gdo drugi, ki u ime njegovo govori. Govor nije dosta, govor bez činov je mrtav. To je nekako tako kao kad oficir šalje svoje podložnike u boj na juriš, a on se stišće odzad. Oficir mora na čelo, kao i časniki u Crikvi moraju na čelo, da im pravu peldu daju, da i druge ohrabru za dobre čine. Siromahe, bili to tjelovno ili duševno siromaški gledati iz daleka je isto, kao kad su mogli i apoštoli iz daleka gledati, ča se to s Jezušem dogadja. Ruku dati i poslidnjemu grišniku, bolesniku, samcu, na koga se nigdor ne ogleda. To je činio blagopokojni Papa Ivan Pavao II. kako znamda nigdor drugi pred njim. Ne nek riču, nego i činom nam je peldu dao, kako se ponašati prema onim, ki našu pomoć čekaju.
 

Je li sam ja šantavomu noga, slipcu oko, gluhomu uho? Je li idem prema tomu, ki ne more k meni dojti?
 

Ima jedna ugarska crikvena jačka u koj se nahadjaju ove riči: Vidi raskošne stane bogatih, „Jezuš“ siromaha u kućici, roba u uzi, vidi sirotu, vidi zaostavne. Je i mi vidimo? Nam se gane srce od milosrdnosti, kad vidimo tu toliku dicu u Afriki, ka umiraju od gladi, a majke umiraju uz nje od tuge.
 

Jur sam u jednom članku napomenuo neke studente ovde u Juri, ke sam tako pozdravljao, a oni mene, kad smo jedan uz drugoga prošli. Ali nek na jednoč, postanu uza me i mi velu, da bi se rado s manom porazgovarali. A ča ih je k meni privuklo? Da sam je ljubezno pozdravljao, smijuće, radosno. I otvorili su si pred manom srca, a ja sam im pak ufanje za život ulivao u njeva srca, jer mladi ljudi su mnogi bez ufanja za život. I kako sam napomenuo jur i to u bivšem članku: „Za svaku dobru rič, od srca budi hvala“. Još mi uvijek gluši u srcu ova pjesma. Tako su bili i meni zahvalni ovi studenti za svaku dobru rič. Dali smo si jedan drugomu ruku, jer su ovo ljeto maturirali i razbigli se na sve kraje, jedan na livo, drugi na desno. Ali ufam se, da te riči zrejaju u nji, ke sam im sobom dao.
 

Gdo je gladan tomu kruha, gdo je gol tomu opravu, ali gdo je gladan riči, tomu rič. Ča je kruh za tijelo, to je rič za dušu. Takov je bio sv. Pavao apoštol, ki je rekao o sebi. Bio sam svakomu sve!
 

Ako je duševna šuša med nami, triba ju je namočiti s Evandjeljem, ričom Božjom. Ljudi, kad čuju pravi glas, zdignu uši i slušaju, kako su mene slušali ovi studenti. Ali svemu poslu mora prethoditi ljubav. Ako ne ljubiš toga komu govoriš, ostane gluh.
 

Opet citiram jedan moj članak, kade sam napomenuo nimškoga pjesnika Rilke-a: Išao je on svaki dan istim putem, tako i uz pekljaricu. Ali jednoga dana se je domislio i zeo si je sobom jednu rožu. Kad dojde do ove žene, mjesto pineza dā joj ovu rožu. Ovoj pekljarici se počnu suze takati po licu od veselja, i skoči, poljubi pjesniku ruku i bižuć, kako je nek mogla, otide. Bila je srićna, jer je doživila pravu ljubav. A bio je srićan i ov pjesnik, jer ljubav je skupni doživljaj.
 

Ovo si željim i sebi i vam štitelji. Ako hoćete biti srićni, blaženi, veseli, razveselite druge, jer tako ste razveselili i samoga sebe.
p