Kod groba Lazara stoju njegove sestre Marija i Marta i Jezuš i svi tri se plaču. Sućut s ovimi ženami je isprovocirala suze iz Jezuševih očiju. Jezuš Sin Božji, ki ima svu moć na nebu i na zemlji, se plače. Smrt nije naravna stvar u životu človika. Smrt je kaštiga zbog griha. Kad človik ne bi nikad zagrišio, ne bi pravao nikad umriti. I zato je smrt strašna, jer nije naravna. Človik se boji smrti, ke se boju još i najveći sveci, iako vjeruju, još i znaju, da idu po smrti u nebo.
 

Ne jednoč su bili Jezuš i apoštoli gosti kod ove obitelji. Jezuš bio je kod njih, kao doma. Jezuš bio je kod ove obitelji kao kotrig obitelji, bili su jedno.

Zato su se začudili apoštoli, kad su dočuli, da je prijatelj Jezušev, Lazar bolestan, da Jezuš nije išao odmah k njim, da ga ozdravi. Nek kasnije im je postalo jasno, da je bilo goristanje Lazara od mrtvih, na veću diku Božju.

Se je dakle vridno naroditi, toliko trpiti, mučiti, a na koncu pak iskusiti smrtnu borbu? Giacomo Leopardi je rekao: „Jedino dobro je na svitu, ne naroditi se!“ Koliko je ljudi na svitu, ki ovako pesimistično mislu o životu.

Jezuš je potpuno ćutio bol sestar i s goristanjem Lazara im je svu tugu obrnuo na radost. To čeka i nas po smrti, velika radost u goristanju. Čujmo Jezuša osebujno u smrtnoj uri: Ne boj se, ja sam s tobom. Ja sam gospodar žitka i smrti. U moji ruka si živ i mrtav, to je Jezuševa poruka, batrenje.

Držimo za ruku naše umirajuće i kad umru, predajmo je u ruke Božje, od sada je Bog drži za ruku.

U romanu »Braća Karamazov« F. Dostojewskoga je jedna epizoda, kada dojde jedna žena, ka dvoji u goristanje, k starcu, mudracu. Pita ga, ćemo se zaista goristati? Starac joj da sljedeći odgovor: „Trsite se ljubiti ljude, učinite im puno dobra, i čim jače budete napredovali u ljubavi, tim jače ćete vjerovati u goristanje. Ljubav našega srca je garancija, da ćemo se goristati, jer ljubav je jača od smrti.“ Grih je rodio smrt, a ljubav rodi goristanje, jer ljubav je vječna. Ljubav ne umre s človikom, nego živi dalje u vječnosti.

Neka nigdor ne misli, da se je Jezuš nek zato rodio, da trpi i umre, nego se je goristao, da se i mi š njim goristanemo. Pri pogrebu bi mogli mirno jačiti i Aleluja, jer ta človik, koga pokapamo je jur u goristanju. Mirno moremo reći našemu pokojnomu kod groba: dovidjenja!

Lazar personificira sve naše pokojne. Svi imamo svoje lazare na cimitoru, ali milost goristanja sidi na svakom grobu. Svim nam veli Jezuš. Lazari stante se! I sve živi, smrt je pobijena, Jezuš ju je pobjedio na križu. „Smrt čeka nas, a mudraci čekaju smrt!“, govorila je plemenita žena Margareta Seemann.

Ljubimo život, da Boga išćemo, a ljubimo smrt, da Boga najdemo. Jedan naš subrat je umirao ovde u duhovničkom stanu penzionistov. Kad mu se je približila smrt, nek najdenoč mu se rasviti lice, ruke zdigne u višinu i tako klone i umre. Već nam nije mogao povidati, ča je vidio, ali da je ča i koga vidio, to je sigurno.

Jazuš na križu pretrpio je svu človičju muku, nevolju. Rekao je prvo „Bože moj, Bože moj, zač si me zaostavio?“. Ali čisto na koncu veli: „Oče u tvoje ruke preporučam dušu moju!“. To neka bude i naša zadnja rič, zadnja misao, ako morebit već ne moremo govoriti. Oče u tvoje ruke, preporučam dušu moju, i Bog zet će nas k sebi i biti ćemo na vijeke doma kod Oca.

p