Jezuš pomnoži kruh onih, ki su ga jur dane dugo slušali i bili gladni. Ali da li mislimo na to, da Bog pomnožava svako ljeto naš kruh po naši polji. Svako ljeto žetva i žitnice su pune, kruha zraste dosta za sve ljude svega svita, ali človičja pohlepnost ne dopusti, da bi na svaki stol došlo dosta kruha, gladi narod, gladu nekrivična dica svita.
 

Ovako zahadja človik s tim darom, koga je Bog stavio na stol svakomu človiku o dostatnoj mjeri. Ali to je ostavio na nas, da si dilimo kruh sa svakim človikom, ki ima, neka da i tomu, ki nima, i tako se ne nek kruh, nego i ljubav povekšava.

 Svako ljeto se na čudan način povekšava kruh na naši polji. Ovo je još veće čudo, nego to, kad je Jezuš nahranio 5000 ljudi s pet hlipcov kruha. Samo triba imati oko i viditi sve ovo, misliti, ča je sve Bog učinio, kad je svit, kad je človika stvorio.

Sv. Augustin je rekao: Ravnanje svitom je veće čudo, nego je bilo na čudan način hranjenje 5000 ljudi, ali ovo je bilo zato čudo, kad je rijetko, a da naše polje svako ljeto rodi pšenicu, to nam je nastalo tako svakidanje, normalno, a to je čudo, i to veliko čudo. Znajmo, kad kruh jimo, da smo dioniki velikoga Božjega stola, na koga smo svi pozvani kao gosti. Vas svit, svi ljudi, su gosti Božji.

Najvećim dijelom su boji na svitu zbog kruha. Vidimo, čujemo kako veliki boji su osebujno u Afriki, kade gladuju dica na milijune. Ljudi se sklonu, pristanu tomu kralju, vodji, ki im već kruha obiće, već kruha dā. Strašno je, kad vidimo u televiziji, kako si dica ruku zdižu, kad Caritas kruh dili, da barem kusić kruha dostanu. Jezuš rekao je: Joj vam bogatuši! Danas bi rekao: Joj vam kapitalisti! Ali ne bi li rekao joj i na nas, ki bi mogli bolje pomagati ove siromahe. Ta žena u Evandjelju je dala sve ča je imala u crikvenu kasu, poslidnje dva krajcare. I mi svaki dan molimo: Kruh naš svakidanji daj nam ga danas. Ne nek nam, nego svim gladnim. Ali ne nek molitvu im slati, nego i to zač molimo, svakidanji kruh, jer riči bez činov su mrtve. Sa svakidanjim kruhom si zaslužujemo vječno blaženstvo. Ali ča će biti s njim, ki je imao pune hombare, a još danas je morao dati račun, rekao je po priliki Jezuš. Svi ćemo morati dati račun o svojem životu. Ali biti će ih, ki račun će Bog jednostavno prekrižiti i gotovo, nima računa. Oni su njev račun izravnali s dobrimi čini.

Molimo, prosimo Boga za svakidanji kruh. Zna biti velika šuša, šuši se pšenica i nima kruha. U svem smo odvisni od Boga, ki to ne vidi, je slip. Gdo ti more garantirati na svitu, da ćeš imat i zutra kruha? Samo Bog. Človik stvara svemirske brode, rakete, bombe, da svit uništi, ali ne zna stvoriti kruha, da človika nahrani.

Ta Jezuš, ki je nahranio 5000 ljudi, nije imao kruha i je s apoštoli pšenično zrnje zgrizao. On si za se nije povekšao kruh, išao je gladan s apoštoli. A nam daje zu kruh i mnogo svega drugoga dobroga, još i rože, da ne nek s kruhom, nego i s rožami pozdravimo, nadarimo drugoga.

Jedno zrno rodi do pedeset zrnjev, nije li ovo čudo? Jedan engleski kapiten pozvao je na svoj brod Indijance, na objed. Englezi počeli su odmah jisti, Indijanci ne. Oni su prvo molili, a nisu znali, nisu poznali Očenaš. Zahvaljivali su se Bogu jur pred jilom, i po jilu. Zapadni svit se mora sramovati pred ovimi Indijanci. Je ljudi i to ne malo, ki ovako molu: Daj mi Bog kruha i onda ću vjerovat u tebe, daj mi obiljnu urodju, onda ću vjerovat u tebe, ali ne moli za svakidanji kruh, i još manje se zahvali Bogu.