Ste svenek pod pritiskom vrimena i kumaj morete nešto uživati s mirom? Ste nezadovoljni, kad u retrospektivi svi dani izgledaju isto? Ipak je človiku moguće, dostignuti odredjen životni kvalitet bio žitak još tako naporan i natrpan s djelom.
Dobro je ispitati vlašće navike: Koliko puti dnevno gledamo ili slušamo visti? Koliko puti pregledavamo maile ili prekidamo djelo, da bi odmah čitali maile, ki su upravo došli?
Ne tribamo biti nonstop informirani. Večernje visti moremo slušati i nek jednoč namjesto pet puti. Maile moremo i nek jednoč na uru pregledavati namjesto veljek, čim smo čuli, da je došao mail. Mogli bi i kompletno isključiti mailprogram, da bi mogli koncentriranije djelati.
Kup dnevnih novin i časopisov nam lako more prouzrokovati čemerno dušno spoznanje, ako nijedne od novih nismo štali. Ča je problem, nečitano hititi je u smeće? Ako se svisno jednoč ne informiramo, ako jednoč ne znamo, ča je novoga na svitu, ćemo onda biti čemerniji ljudi? Mi sami odlučujemo, ča nam je obavezna lektira.
Kad se s kim pominamo, ne tribamo odmah odgovoriti. Moremo si pofrgunati pauzu od nekoliko sekundov za premišljavanje. Morebit će u medjuvrimenu drugi još nastaviti, a upravo to je za nas važna informacija. Kad su nam dani kompletno ispunjeni poslovanjem, nam se čini, da se sve odvija na isti način, da je sve monotono. Kad bi počeli pisati dnevnik i bilježiti zvanaredne nesvakidanje dogodjaje, bi vidili, da je žitak ionako raznolik. Zapisi bi na priliku mogli biti: „Danas mi se je nasmijala moja obično neuljudna kolegica!“ — „Napodne sam špontano bila na kavi i torti.“ — „Curilo je: bila sam mokra do kože!“
Kadakoč moramo prestati s tim, da si zadilimo svaku minutu dana. Morali bi si iz glave izbiti potribovanja tipa „moram“. „Moram“ moremo zaminiti s „kanim“.
Slišite morebit i Vi onim ženam, ke još tri minute prlje nego moraju projti iz stana, počnu vaditi sudje iz perilice? Ili još brzo morate obaviti naziv, ki pak duglje dura nego predvidjeno? Slobodne minute dana, ke nam čisto padu u krilo, su mišljene kot male pauze, u ki ne planiramo ništ, ne djelamo ništ, nego odahnemo.
Na početku će nam to morebit biti neobično, ali kad se naučimo na mini-počivke, ćedu nam goditi.
(Agnjica Schuster)