U zadnje vrime sam puno razmišljao o tom, kako je mogao Otac Bog gledati svojega Sina Jezuša Kristuša na križu?! Ako Bog ne more trpiti, onda je Otac Bog gledao svojega Sina tako ravnodušno, ostao je mrzao kao mramor. Je to moguće? Je moguće, da se Oatc Bog nije plakao, turobio nad svojim Sinom, kad ga je vidio kako trpi i umira?
Je to moguće, da Bog jednostavno, ravnodušno gleda nas kako trpimo? Jezuš se je plakao nad Jeruzalemom, a sada se ne bi plakao nad nami? Je to proturičje, paradoksija, da je Bog ujedno neizmjerno blažen, ali ujedno i trpi s nami? Kad se plačem, on me ravnodušno gleda?
Kad je ta veliki ruski pisac Dostojevskij u Bazelskom muzeju gledao sliku slikara Holbeina, kako izgleda Kristuš dolizet iz križa, od suosjećaja mu je nastalo zlo. A Bog bi nas tako pun veselja gledao i onda kad trpimo? On ne bi bio ganut, kad vidi našu nevolju, tugu, muku? I kako gleda na one grišnike, ki ne držu pokore i idu u vječno skvarenje? Ča se njegovo srce ne stisne, kad sve ovo vidi?
Nisam se segurao prvo o ovom pisati, ali kad mi je došla pod ruke knjiga od velikoga teologa francuza, Franciosa Variollona pod naslovom »Muka i poniznost Božja« sam se odlučio, da pišem o ovom trpećem Bogu. A neće nam nastati Bog sve bliži tako, da ga upoznamo kako s nami trpi?
Ali kako je mjerodavno veselje u človika i onda kad trpi, tako je uz svu muku, nevolju potpuno blažen. Sveci, ki su jur u ovom žitku bili jako blizu Bogu rekli su: Ili trpiti, ili umriti! Sveci bili su i u svojoj najvećoj nevolji blaženi. U njevoj duši je i kroz svu škurinu svitilo sunce Božje. Izgleda kao proturičje, srićan blažen biti u svoj muki, nevolji.
Kod Ivana čitamo: Žena kad rodi je žalosna, jer je došla nje ura, ali kad je dite porodila, ne spominje se već muke od veselja, ča se je rodio človik na svit. Tako i vi sada nemer stugujete, ali ću vas opet viditi, i razveseliti će se srce vaše, i vašega veselja vam nigdor ne će moći oduzeti. /Iv.16,21.22./
Jezuš nas je ovoj muki slično na novo rodio na križu. Spašeni smo, ali križ, nevolja i muka ostaju. Mnogi sveci držu, mislu da Bog i danas s nami trpi, jer nas ljubi, jer ta naša muka i Božjemu srcu, Božjoj ljubavi uzrokuje tugu. Jezuš se je plakao s udovicom, koj je umro jedini sin i oživi ga, iz suosjećaja. Ča bi Bog ravnodušno gledao doli na nas, kad se koljemo, i umiraju, trpu med nami i nekrivična dičica?
Jedna žena je rekla: Ja sada trpim, On je nekada nosio križ i umro na njem. Gleda svojega mrtvoga muža, komu je misece dugo rak žerao lice. Kristuš je nek nekoliko uri trpio, a ja trpim jur ljeta dugo, i zaman sam ga molila, ništa, bol, nevolja sve veća, zato već ne vjerujem u dobroga Boga. Nekate se spačiti nad ovom ženom, ka je pod križem svojega muža na ovakove misli došla. Vjeruje u dobroga Boga, i Bog ostaje ravnodušan? Je ostao Bog ravnodušan? Ne vjerujem. Trpio je i on s ovom ženom, jer Bog ne more ostati ravnodušan prema našoj nevolji. On i danas trpi s nami.
Jurska Marija je suze točila i zato hodočastu k njoj. I jačimo, da: Jezuš i sada trpi u svojoj Crikvi. Nek Jezuš, a Otac ne s njim? Jezuš je rekao: Ja i Otac smo jedno! Nek u veselju, ali ne i u žalosti?
Se znam Bog raduje, kad vidi našu nevolju? Nije li ugradjena u beskarajno veselje Božje i žalost, ku trpi zbog nas. Ili Bog ravnodušno gleda, kako mi zničavamo prirodu, zvirje, ko je On stvorio? Dao nam je prirodu na arendu, da ju obdjelujemo i oplemenitimo.
More Bog tako u dobrom raspoloženju gledati to sve zlo, ko se dogadja na zemlji, to zlo ko sam ja učinio, ili drugi učinili meni? Tu toliku nepravdu, glad, nevolju, bolest? Ča On i sada nije ganut do dibine svojega bića nad svem zlu ko se dogadja na zemlji, s človikom, za koga je išao na križ?
Ne pripisujem si sebi nefaljivost kad o ovom pišem. Nigdor ne zna, kako je Bog sada prema nam, ali kad nas tako ljubi, ne more biti ravnodušan prema našoj nevolji. I potle tako mislim, da i Bog trpi s nami, nastao mi je Bog još mnogo bliži, Bog ki i sada s manom trpi! Ja osobno vjerujem da je tako, da Bog i sada s manom trpi. Ako je drugi drugoga mišljenja, svaki ima pravo na svoje mišljenje.
p