Bi bilo strašno, ako bi zabili na božićne dare? Morebit to gluši neobično, ali bi si pojednostavili žitak u predbožićnom vrimenu. Znamda bi uljudna božićna pisma bila alternativa dragim i egzotičnim darom.

Otvarati pisma je najmanje tako uzbudljivo kotno otvara­ti dare. Kad prijatelje i rodja­ke pitamo, ča si želju za Bo­žić, mnogokrat čujemo: „Ne željim si ništ. Imam sve, ča mi je potribno.“ Ča se odnosi na materijalno, onoga svaki človik ima dost i preveć. A ono, ča nije materijalno, ono svakomu fali. Samo da nema­terijalno čuda teže moremo darovati. Dati človiku ruku ili objamiti ga, mnogokrat u srcu prouzrokuje veće zadovoljstvo nego bilo kakov dar.

Kad na Sveti večer stalno zvo­ni telefon, to more biti nervirati. Za koliko elegantnije su pismene želje! Gdo ne more odustati od darov, on bi mo­gao darovati svim glajno. Ka­lendar za drugo ljeto, CD, ki nam se dobro vidi (nam samim!) ili bon za skupni ve­čer. Nova moda u Francuskoj je ova: Prijatelji se dogovoru, da si nećedu kupiti ništa, nego razminiti nešto, ča sami imaju. To more biti oprava, knji­ga, muzika, hrana ili neko piće. Postoju samo dvi regule, prvič: Dar po veličini neka paše u vrićicu. Drugič: Darovatelj mora cijeniti predmet, koga dalje daje. Tako se otvara kolo ljubeznosti.