Jezuš govorio je apoštolom po svojem goristanju: Ne bojte se! U svi vjera najdemo strah, človik se boji, je li kršćan ili pogan. Zač?
Kad je Bog prve ljude, Adama i Evu stvorio, oni se nisu Boga bojali, razgovarali su se s njim kao s prijateljem. Ali došao je grih, neposlušnost i kao dite, ko je zagrišilo, shranili su se pred Bogom, jer su se ga bojali. Zbog griha strahujemo od Boga! Zato je pomirenje s Bogom a i med sobom neizbiživo. Pomiriti se s Bogom človikom od srca. Ne moremo imati ovakove izgovore: još ne, pak, znam, more bit, za toga i toga se ne hoću pominati, sve je ovo znak, da se nismo pomirili niti s Bogom, niti s človikom i nimamo mira.
Strahujemo, bojimo se još i toga, čega se ne bi morali bojati. Zato pozdrav Jezušev: Mir s vami.

Čitamo Evandjelje, čujemo prodiku, čujemo kako nas i srce opominja i još ostanemo tvrdi, nepopustljivi i tako ne slobodni, nego robi griha, srde i drugoga. Kaštigujemo sami sebe, kad se ne znamo pomiriti s Bogom i s bližnjim. Čuda krat je na putu pomirenja gizdost najveća pripreka: Ja ću mu ruku dati, ja ću ga pozdraviti, ja ću se poniziti? Još i izrečemo, da se ne kanimo poniziti. A gizdavim se Bog suprotstavlja i ti takovi nikad nimaju mira, niti mira daju drugim. Nije strašno, u nemiru, u srdi preživiti vas život? Kade je duh? Kade je ta Duh Sveti koga usti pozivamo, opjevamo, ali od srca nam je daleko, jer ga ne pustimo, da bi stanovao med nami, u nami, on, ki veli o sebi da je korak i ponizan srcu.
Jezuš rekao je svojm: „Bolje da ja otidem, jer ako ne projdem, Duh Batritelj neće dojti k vam.“ Jezuš je prošao, ali je li Duh Sveti i k nam došao, je li smo ga primili u naše srce?
Pitam se, ča bi se preminilo, kad bi Crikva jednoč izrekla, da Duha Svetoga nije, ništa, sve bi išlo kao i do sada. Duh Sveti je bio ionako stranac med nami. Gledamo ga za stranca, kako su Emauski učeniki gledali Jezuša za stranca.
Gledam ljude, kako se onako mlačno, nespretno, neozbiljno prkrižaju, kad velu: U Ime Oca i Sina i Duha Svetoga. Ima takov človik vjere u Presveto Trojstvo, u Duha Svetoga. Ako mislim na to, ča govorim i vjerujem, ča govorim, onda se ne morem tako nemarno križati.
Sv. Pavao piše Rimljanom, da se je ljubav Božja prelila, ulazila u nas po Duhu Svetom. Duh Sveti nam ne svidoči samo, da nas Bog voli, nego daje nam snagu da ga i mi ljubimo i u njem i sve človičanstvo.
Svetak Duha Svetoga ne dura samo jedan dan, na Duhe, nego s Duhom Svetim ulazimo u daljnji život. Po Duhu Svetom šalje Jezuš apoštole u svit: Pojte po svem svitu i glasite Evandjelje. Oprašćajte grihe, liječite bolesne, podignite siromahe i recite im: Približilo vam se je kraljevstvo nebesko. Kako velika obećanja, a mi skoro da ništa iz svega ovoga ne primijetimo, opazimo. Dana nam je kroz Duha Svetoga velika moć, a mi onako nemoćno življarimo. Svi se moramo pitati: Opažavamo u sebi tu veliku moć?
Veliki psiholog Carl Gustav Jung je opazio i rekao: Vocatus atque non vocatus, Deus aderit. Zovu ga ili ne, Bog se pojavljuje. On se pojavljuje, a mi to ne zamemo upamet. Živimo kao da ne bi bio došao, da ne bi bio s nami. Bavimo se ovim — onim, djelamo, učimo se, pišemo knjige, novine i projdemo mimo Njega.
Ali gdo je primio Duha Svetoga iz onoga će zvirati voda života, kako je to Jezuš obećao onim, ki vjeruju u Njega.
Ako zna biti i danas ljudi med nami, ki su pripravni još i život dati za drugoga, onda bi barem i mi morali imati toliko snage, da živimo jedan za drugoga, u miru!
I danas je moguće, usred ovoga sebičnoga svita po duhu u ljubavi živiti. Duh Sveti je uvijek med nami i on stalno obnavlja sve nas, daje nam Božji život. Po meni, po Duhu živite i imat ćete žitak u punini. A to je nešto jako velikoga, imati žitak u punini, znači biti ispunjeni ljubavlju, mirom, radošću, veseljem. Sve ovo nam nek Duh more dati, ta Duh, koga na Duhe svečujemo.    p