Otkada adventski kalendar visi na zidi i stoji veliki adventski vijenac u čuvarnici, se cijelu dob govori o tom da će vrijeda dojti Sveti Mikula. „U čuvarnicu?“, pita Marina i to nikako ne more vjerovati. Ona pohadja stoprv od ovoga rujna/septembra čuvarnicu. Veća dica, ka su jur od prošloga ljeta ovde, znaju to točno. „Sveti Mikula će sigurno dojti“, uvjeravaju ju oni. „Kad trikrat potukeće, onda je on ovde!“ „Kade potukeće?“ pita Marina opet znatiželjno. „No kade?, na vrati!“, odgovoru veći smijući. I odgojiteljica Renata to potvrdi: „Kad trikrat potukeće, onda je tako daleko!“ A kad to još i Renata veli onda je to istina. I tako kujca Marina stalno znatiželjno k vratom i čeka na tuketanje.
Ona pozna Svetoga Mikulu iz slikovnice. Kod nje doma još zapravo nije bio. Lipo da će dojti u čuvarnicu. Marina čeka i čeka. A kad čuvarnica za ov dan završi i mama dojde po nju, je Marina jako razočarana. „Mikula je kanio poiskati čuvarnicu!“ veli ona tužno u autu. „Renata je rekla: „Kad trikrat potukeće, onda će on dojti!“ „Danas je 2. prosinac/decembar!“, joj razloži mama. „Još je ča-to časa dokle potukeće!“ „Ča znači ča-to?“, pita Marina znatiželjno. „To znači da još moraš do 6. prosinca/decembra čekati!“, odgovori mama brzo, jer su oni jur doma.
„Koliko puti još spati?“ pita Marina nestrpljivo. Ali mama je u medjuvrimenu jur izašla iz auta i pomaže Marini da izajde. „Pašći se!“, veli ona brzo. „Tata i Tomas čekaju jur na objed!“ „Kada će dojti Mikula?“, se upita Marina drugi dan ponovo u čuvarnici. „Kad trikrat potukeće!“, odgovori Renata i se nasmiši. „A kada će trikrat potuketati?“, spitkuje Marina nestrplivo dalje. „Kad Sveti Mikula dojde!“, razloži Renata i ju smijuć zame u ruke. „Kada je to?“, zvrćkuje Marina dalje. „Vrijeda!“, odgovori Renata mirno. „Već nije dugo do tada!“ „Jur opet nije trikrat potuketalo!“, veli Marina tužno kad mama dojde po nju. „Ti jednostavno moraš biti još malo strpljena!“ „Kolikokrat još spati?“, pita Marina ponovo. „Neka mi, prosim, živce krasti!“, veli mama oštrim glasom. „Još moramo pojti po Tomasa u školu!“ Marina prestane pitanjem, jer se mama mora koncentrirati na promet. „Kada će dojti Sveti Mikula?“ pita Marina kašnje brata. „Neću ti uvaditi!“, se smije Tomas i maše glavom. „Kolikokrat još spati?“, jauče Marina dalje. „Tako dobro ne znam računati!“, se smiši Tomas i projde u svoju spavaću sobu. Tata uopće nima časa. Ipak ga Marina pita. „Čekaj još ča-to!“, prosi ju on. „Još je prerano!“
To Marini ne pomore. U dojdućem vrimenu već nijednoga ne pita. Niti staramajku, niti mamu. A Tomasa već sigurno ne. I u čuvarnici već ne pita. Renata ju nek ismihava. „Da, da, kad trikrat potukeće!“, reče i se smije kao i svi drugi. Ali otajno Marina gleda stalno prema vratom i čeka. Ništ se ne dogadja. Niti danas, niti sutra. Ali onda, kad Marina već niti čekala nije, onda nek najednoč negdo potukeće na vrati. Jednoč! Dvakrat! Trikrat! „Mikula je ovde!“, viču dica uzrujano. „Dobro došao!“, viče Renata tako glasno kako nek more. I zaista, Mikula je stao u čuvarnici!
Točno ovako si ga je Marina predstavila. A kad Mikula dojde k Marini i joj pruži ruku ju pita: „Se veseliš da sam ja došao k vam?“ Marina je tako nervozna da ne more govoriti. Ali klimati glavom more. Ona nek klima. Tako jako se ona veseli.
(piše: Melanie Rešeterić)
(Autor: Rolf Krenzer)