Jurica Čenar — pred kratkim umirovljeni dugoljetni urednik Hrvatske redakcije ORF-a Gradišća u intervjuu za HN. S Juricom Čenarom su razgovarale Tereza Grandić i Dijana Jurković.

HN: Po već od 40 ljet stvaralačtva u hrvatskom medijskom svitu ste u augustu stupili u mirovinu, nač ćete se rado spomenuti?

Jurica Čenar: Zapravo ću se rado najzad spomenuti na početke, jer sam jur prije nego je postojao radio, se skrbio za to, da informacije do radija dojdu. Ja sam bio povjerenik društav u kontaktu s ORF-om. Hrvatskadruštva su potribovala da se po podiljenju odašiljačev Beč, Dolnja Austrija, Gradišće upelja hrvatski program. To je bilo 1978. ljeta. U 1970-i ljeti je naime bilo tako, da se je pri razgovori s Willnerom, ondašnjim intendantom radija Gradišće argumentiralo s brojem Hrvatov u Gradišću u relaciji s Dolnjom Austrijom i Bečom. Ta je premali da bi Hrvati dostali emisije. A ta argument je otpao po podiljenju, tako da se je pak 1979. ljeta počelo s emitiranjem na radiju.

Za mene je bilo to otkrivanje hrvatskih sel zvanaredno. Ja sam uzeo knjigu od Mate Ujevića pak pogledao, kade su hrvatska sela. 1979. ljeta se čuda za to još nije znalo. U SIMPOSIONU CROATICONU 1973. ljeta se je malo ča dočulo, ali drugačije se nije znalo, ko selo je hrvatsko od Lajtice početo do Lipovca na primjer. To je i za me bio novi svit — i tako sam počeo otkrivati ta sva sela. Mora se reći, i ljudi, kad su to čuli u radiju, su se svi čudili, kade Hrvati živu. Za Rorigljin još nikada nisu ništ čuli. Nisu ni bili čuli za Marof, nisu čuli za Vardeš ili Sv. Katalenu, niti za Lipovac a još manje za Hrvatsku Nadalju.

A to ča mi je isto još ostalo: Mi smo igrali Kulturni tajedan svaku nedilju u pol desetoj navečer, a to je bilo po emisiji Österreich Ralley, u koj su se igrale različne zemlje jedna protiv druge. A po tom, u pol desetoj, je počela naša emisija. A kad je bio finale toga Österreich Ralleyja je ta emisija za uru duže durala, a naša emisija je počela pak za uru kašnje, znači u pol jedanaestoj. Najlipše mi je bilo, kad su mi ljudi povidali, oni su si htili staviti budilnicu, da se zbudu i da si moru poslušati emisiju. To znači, ta pozitivni feedback, ta će mi na svaki način ostati — pozitivne reakcije ljudi na program.

HN: Ča su, odnosno ča su bili Vaši uzori, pretkipi gledeć jezika i sastavljanja žurnalističkih prinosev?

Jurica Čenar: Dobro se spominjam, kad sam bio pri kakovoj takovoj priredbi u Velikom Borištofu pak sam strefio Augustina Blazovića. A on mi je rekao: „Laglje je naučiti ribu govoriti, nego Juricu gramatiku i pravopis.“ To mi je bio mali poticaj, da se i malo već skrbim za to. Onda je bio još Štefan Zvonarić. Ta je htio samo poštansku kartu poslati, kade je bila jedna pogriška napisana, ka se ne smi načiniti. Onda je bio Feri Sučić, ki je rekao — toga se sada još držim — „ali“ mora stati svenek na početku rečenice. To su takovi tanači, ke si človik k srcu zame.

A kad je pak 1995. ljeta počeo djelovati Znanstveni institut, odnosno i jezična komisija, sam bio ja zastupnik ORF-a, a onde sam se isto čuda naučio. Iskali smo riči, ke bi morali normirati. Kad smo počeli djelati 1979. ljeta u radiju, još nije bilo rječnikov. Mi smo samo imali manuskript rječnika, tiskano na termo-papiru. A onda smo počeli sami stvarati pak kreirati riči. Terminologija se je isto stoprv stvarala kroz radio. Onda pak je bio i tečaj, ki je peljao Nikola Benčić o kulturi i književnosti, a paralelno, su bile vježbe kod Joška Vlašića, kade smo tekste secirali pak rekli, ča je dobro a ča ne.

Strašno je, kad ti nastaje svisno, da je sve manje tih ljudi na ke se moreš osloniti pak da moraš djelomično sām preuzeti tu funkciju, da gledaš, da se dalje školuješ, da sām išćeš — zato je „Velika gramatika“ ovde, u koj stoji čuda svega, zato postoji sada jezični ABC u internetu. To je takova stvar, kade bi se svi morali, i u redakciji, već mariti za tim. Kad to je svakidanji kruh.

HN: Direktor Zemaljskoga ORF-studija Gradišće Werner Herić je u jednom intervjuu rekao,da bi Vas nadalje rado imao kot jezičnoga savjetnika za Hrvatsku redakciju ORF-a, ćete to nadalje djelati?

Jurica Čenar: To je bilo u planu. Onda kad sam to Werneru rekao, da bi to djelao onda je izgledalo, da će to nastati negdo od tih kotrigov hrvatske redakcije, ki su se naticali. U istom tajednu, je on odluku naznanio, da će on Dorottyu Kelemen zeti, a u istom tajednu sam ja njega nazvao, išlo je za jednu personaliju u hrvatskoj redakciji a pak sam mu rekao: „A osim toga, ako ta i ta peršona nastane, onda ja neću biti jezični savjetnik.“ To znači, da sam u istom tajednu otpovidao, za slučaj da bi to nastalo. A toga se momentano držim.

HN: Znači, ne vjerujete, da će sad negdo drugi nastati peljač redakcije nego Madjarica Dorottya Kelemen?

Jurica Čenar: Ne, ne. To stim ni rečeno. Ja se ufam na jako pozitivno rješenje, da ta borba nije bila zaman. Od toga sam osvidočen, da će se jedno rješenje najti, ko je dobro — ili ko se da akceptirati, ćemo tako reći.

Svaki, ki se boji za svoj job, ako sad ne djela ča šef kani — to je krivi put.

Ja sām iz iskustva znam, kako je to. Kad sam kanio ča imati, mi je rekao ondašnji šef: „Ne tribate kod nas djelati!“ Onda sam mu ja odgovorio: „Ja ionako samo na to čekam, jer onda bi konačno sve subote i nedilje, ke ovde prebavim u djelu, imao slobodno. Moja životna kvaliteta bi se znatno poboljšala.“ Misec dan kašnje su me onda zaposlili u ORF-u.

Zakon stoji za nami — a zakon je jači nego kakova funkcija nekoga direktora ili nekoga generalnoga direktora. Ov je odibran na odredjeno vrime. Iako se je sada kroz ORF-reformu, otkad su intendanti nastali direktori, ojačala pozicija direktora ili generalnoga direktora, kad su sada poslovoditelji. Pred tim za sadržaj nisu imali nikakovu odgovornost. To su bili odgovorni uredniki. Znači, onde se je njeva pozicija jačala, ali su ovisni o politiki — oni su odibrani na četira, pet ljet, a pak je bilo. Ako se političaru ne vidu, su projdeni. Političar ne gleda na to, je li Hrvati ča potribuju ili ne potribuju, to je političaru relativno svejedno. Ti imaju druge interese.

HN: S tim da je govor, da će novi zemaljski direktor ORF-a Gradišće nastati Walter Schneeberger, kako vidite situaciju za hrvatsku redakciju?

Jurica Čenar: Prvič, ne vjerujem da će Schneeberger nastati, ja mislim, da se to kolportira, da bi mogao nastati, ali ja to ne vjerujem. Ja mislim, da će Werner Herić nadalje ostati. To su različni uzroki, zač ja to mislim — znamda se i varam. Ako bi Schneeberger bio žena, onda bi na svaki način nastao. Ali pokidob je Schneeberger isto muž, se ne zna, kako će biti. Ja i ne mislim, da more situaciju počemeriti — to je samo pitanje, kako daleko su uredniki u hrvatskoj redakciji samosvisni pak se ne daju strašiti. Ar polag zakona je ORF obavezan, da za Hrvate načinja program. Ako ORF omogućuje koruškim Slovencem samostalnu redakciju, onda je kršenje ravnopravnosti, da to i Hrvatom ne omogućuje. ORF ne more početi skraćivati emisiju, on ne more ljude otpustiti — to sve skupa ne funkcionira. Dosljek u ORF-u ne ukradem nešto, me ne moru zbaciti. Verbalno se more strašiti, ali zač bi se človik bojao? Ako ima zakon za sobom, se u Austriji ne triba bojati.

HN: Kad ste počeli svoju karijeru, hrvatske redakcije zapravo još nije bilo, bili ste glavni urednik HRVATSKIH NOVIN. Kako je do toga došlo, da ste u mladi ljeti preuzeli HRVATSKE NOVINE? Kakove vizije ste imali?

Jurica Čenar: Mi smo bili u HAK-u jedna grupa, ka je zapravo svenek bila zajedno. Onde su bili Tibor Jugović, Lero Emrić, Petar Draxler pak sam bio i ja. Jednoč smo se pominali: To ča HRVATSKE NOVINE pišu, je katastrofa. To je bilo 1975./76. ljeta, kad je bilo na manjinskopolitičkom sektoru jako vruće. Počelo je 1974. ljeta, kad su i diplomatske veze med Austrijom i ondašnjom Jugoslavijom bile jako čemerne— i zbog manjin. Došao je memorandum, kade je pisalo, ča sve Austrija ne izvršuje — a to se djelomično u novina nije izrazilo. Novine su pisale liniju HKD-a. I onda smo mi rekli: Mora se ča stvoriti. Imali smo ideju, da pokrenemo posebne novine, znači konkurenciju HRVATSKIM NOVINAM. Ali onda smo rekli: Nećemo pojti na konfrontaciju, nego ćemo gledati, je li se more najti jedno skupno rješenje s HRVATSKIMI NOVINAMI. Kod Hrvatskoga štamparskoga društva smo bili na pregovori pak smo im predložili ili da nam oni prepustu naslov „HRVATSKE NOVINE“ i da mi novine sami načinjamo ili da skupno ča stvorimo ili da mi ishadjamo kot konkurencijske novine. A onda pak su oni pristali i prosili za jednoga urednika, ki će uredjivati naše stranice. Sidili smo skupa kod Lera (Gerharda Emrića; op. ur.) u njegovoj kamrici u Beču pak je spala odluka, da neka ja to načinim. Tako sam ja onda počeo pisati kod HRVATSKIH NOVIN.

U 1976. ljetu je jedino HAK imao jako jasnu liniju u pogledu na novostvoreni Zakon o narodni grupa pak u pogledu na brojidbu stanovničtva. U tom vrimenu je HAK onda na generalnoj sjednici Hrvatskoga kulturnoga društva u Gradišću nastupio s kampanjom protiv brojidbe. Ali u HRVATSKI NOVINA se to nije održavalo. Onde smo imali plakat „Ne damo se brojiti“ — a tadašnji glavni urednik je onda odzdola dodao — kot da bi to bio plaćeni oglas — „Hrvatski akademski klub“. Znači oni se nisu identificirali s tim.

Stoprv po uspjehu brojidbe, je to pak bilo, kad je došlo do preloma u HRVATSKI NOVINA, kad su HRVATSKE NOVINE prešle od olova na fotoslog. Onda je tadašnji glavni urednik Tome Schneider meni rekao, neka ja misec dan dugo uredjujem novine, dokle on ide na odmor. A u tom jednom misecu sam ja novine kompletno drugačije oblikovao i izhasnovao te mogućnosti, ke su se nudile kroz fotoslog. A potom on već nije kanio dalje uredjivati, i je rekao: „Nu ti dalje tako.“ Tako da sam pak ostao kod novin i bio glavni urednik.

HN: Zač ste onda napustili HRVATSKE NOVINE?

Jurica Čenar: Ja sam od HRVATSKIH NOVIN prošao zbog toga, jer sam uza to bio još na civilnoj službi i počeo sam kot slobodni suradnik kod ORF-a. Došlo je onda i do promjene u peljačtvu Štamparskoga društva. Za moje vrime je bio Feliks Horvat predsjednik, a onda sam ja imao rješenje, ko je meni odgovaralo — a to mi već nisu kanili dati tako da sam rekao: „OK, onda ću prestati.“ Onda je Tome Schneider opet preuzeo, a dvoja ljeta kašnje je onda došao Petar Tyran.

HN: U mladi ljeti ste bili jako aktivni i u HAK-u, bili ste i predsjednik Hrvatskoga akademskoga kluba. Borili ste se i za ispunjavanje Članka 7. Kako je ovo djelovanje uticalo na Vaš daljnji posao u hrvatskoj redakciji?

Jurica Čenar: Ja sam jako točno znao, kade postoju zakonske granice, pak ča smim pak ča ne smim. To ča sam se u HAK-u naučio je, da imaš s jedne strani zakon, a na drugoj znaš, ke mogućnosti ti zakon ostavlja.

Kad se je pak reklo, da će se stvoriti hrvatska redakcija, onda je pozvao ondašnji intendant grupu ljudi na razgovor, od kih si je mislio da bi oni mogli sastaviti hrvatski program. To su bili Nikola Benčić, Joško Vlašić, Marica Palatin, Štefan Geošić, Karlo Preč, Franjo Handl, Traude Buzecki, Feliks Horvat, Franjo Milković, a i Petar Tyran je bio onde pozvan. A on me je kot nepozvanoga sobom zeo.

Kad sam tamo došao na sjednicu ORF-a, sam si premislio, ča ću ja onde ponuditi? Znao sam, da ne morem ništ političkoga ponuditi, ar me nećedu zeti. Zato sam predložio, načiniti kakove prinose za kovače, pak za peke pak tako — ništ s manjinskom politikom. A ja sam bio i jedini, ki je onde načinjao konkretne predloge za emisije. Tako sam onde počeo, a manjinskom politikom sam se onda bavio koliko sam mogao. Na početku smo išli skroz sve točke Državnoga ugovora i gledali, kako daleko su realizirani, kako daleko nisu realizirani, ča se more, ča se ne more. To ča je bilo moguće smo djelali. Bojali se ništ nismo, a to je bilo važno. Tako smo mogli dost i pokazati, ča funkcionira i ča ne funkcionira. Mora se reći, da je bio početak u radiju takov, da nije bio radio ORF-a, nego radio Hrvatov, u kom su svi Hrvati pokusili, da to ča oni znaju, pridonesu, da program bolji nastane. Ti, ki su znali pisati, su pomogli. Moriška Jahns je pisala, Franz Probst je pisao — dost široko i svi su gledali, da donesu nove ideje: Rodile su se radio drame, spektar programa je bio jako širok. Deset ljet kašnje je onda televizija došla, a sektor radija se je jako zanemario. Sada je radio, maćavo dite, ko dostaje to, ča kod televizije ostaje. To je škoda.

HN: U prošli tajedni je hrvatska redakcija ORF-a bila velika tema u našoj sceni. Kade Vi vidite jakosti redakcije, odnosno kade ležu izazovi?

Jurica Čenar: Jakost je, da postoji jako dobra veza med publikom pak med programom.To znači, da su ljudi vezani, da si svisno poslušaju emisije. Ti imaš generaciju, ka gleda, da si svaki dan poslušaju emisije i visti, da dostane informacije. A ta feedback, ki dostanemo, ta je dobar. Ča bi se moralo načiniti je, da se dostignu i mladi s drugimi sadržaji. Ne iskoristu se sve mogućnosti.

Ja mislim, da ima ORF jednostavno krivu politiku, samo šparati, šparati, šparati. Ali redakcija bi tribala čuda, čuda suradnikov, ne da ju ograničiš na dva, tri, ki od toga moru živiti, nego čuda već, ki znamda i od toga ne moru živiti, ali bi si mogli ča to još dodatno zaslužiti, a ipak bi obogatili program. To fali — ta širina, ka je na početku bila. Kad je ORF počeo gledati na broje suradnikov, pak je to jako rigorozno skratio onda je zapravo i odrizao žilu pomladjenja u redakciji. Ako pak zameš, gdo je sve djelao u redakciji pak gdo već ne djela — na primjer Franjo Schruiff, Joško Vlašić, Anita Čenar, Ana Šoretić i dr. Toga danas već nima. Veli se: „Mi ćemo te školovati pak ćeš kod ORF-a ostati.“ Ne nudiš mladim mogućnost, da podušu u ta svit novinarstva pak da se oni školuju i da profitiraju od joba — ali job i od njih profitira.

HN: Pri rešerši za ov intervju smo se naletili na Vašu novu webstranicu. Mi iz toga zaključujemo, da se kanite u mirovini i dalje baviti pjesničtvom. Kako izgledaju plani za budućnost?

Jurica Čenar: Ne znam! (Se smije) Ja sam imao webstranicu jur jako dugo, onda pak bi morao migrirati tehnički — to nisam načinio. Sad je moj sin počeo za mene načinjati stranicu.

Pisanje će sigurno ostati, iako su mi kolegi iz Zagreba rekli: „Sada si u mirovini, sada imaš lazno, da pišeš opet prozu, ne samo pjesmice. Sad imaš lazno, da se ozbiljno baviš pisanjem.“ Kako tako, drugi roman bi morao početi pisati, ki sam kanio jur zdavno početi. Ali momentano mi nije za pisanjem, to moram priznati. Ovo vrime pandemije je zadnje ljeto drugačije došlo nego sam si sam očekivao. Mislio, sam da ću moći lipo polako napustiti djelo, a zapravo namjesto, da manje nastane, je već nastalo. Tako da mi je utorak po zadnjoj emisiji Kulturnoga tajedna — načinio sam kih 1000 emisijov — došlo: „To je bio tvoj zadnji Kulturni tajedan, a nisi se niti oprostio.“ Ča znam je, da kanim još to ča dugujem, završiti, a druge skrbi si ne načinjam. Mislim, da mi neće biti dosadno.