Srijedu, 20. maja,  je rodjeni Klimpušac Bernhard Karall stoveti put ulazio na Kreutzbergu u Celje, da sa svojom familijom i prijatelji skupa daje hvalu i čast Blaženoj Divici Mariji.

CELJE/SVETA MARGARETA – Bernhard Karall je svoje stoveto putovanje u štajersko Celje planirao s nakanom, da usput prespava u svakom hotelu i pansionu u ki je dosada prebavio noć na svoji shodišći, kade je bio ali sam ili s nekom drugom grupom. Ovako je desetdanevno pišačenje počeo 10. maja u Svetoj Margareti kade momentano živi. Prva stanica je bila u Weikersdorfu, a zatim su slijedila još mjesta: Neunkirchen, Grünbach, Puchberg, Vois, Schwarzau, Naßwald, Neuwald i Frein.

Na zadnjoj etapi od Freina su ga pratili člani obitelji i prijatelji neki piše a neki s auti, i tako je stupio stoveti put na Kreutzberg i prošao prik vrata, ča je znak, da je uspješno napravio put. Hrvatske novine, kot i kolege iz ORF-a su ga dočekale i povodom ovoga jubileja smo napravili s jubilarom intervju.

HN: Kada ste prvi put išli u Celje? I kako ste se onda pripravili za put?

Bernhard Karall: Prvi put ni bilo pripravljanja. Moje sestre su jur onda bile piše u Celju, a ja sam mislio, ako one znaju onda ću i ja uspiti. Onda sam bio trideset sedam ljet star u 1997. ljetu. Uopće nisam se pripravio na put. Pred tim sam bio na kušanju vina u Merbišu do tri jutro a u četiri smo se ganuli iz Klimpuha. U kratki gaća, košulji i u slamnoj krljači sam se ganuo. Svi su me začudjeno pogledali i pitali: Kamo ti kaniš? Naravno sam odgovorio, da idem s vami u Celje.

A u Cogrštofu je začelo jako curiti. Ja nisam imao nikarkovu pratež protiv godine, išao sam pod kišobranom. U Celindofu sam dostao u kakovom stanu kišni ogrtač. U Bečkom Novom Mjestu na objedu nisam mogao držati pribor u ruki. Pokidob je ljeto bilo nije bilo grijanja u restoranu. Jako mi je bilo zima. Ali ipak sam išao dalje. No onda je počela sama kalvarija, došle su krči. Nisam mogao dalje do prvoga smješćaja, i morali su me autom prevoziti. A kad sam splaznio na četverica u sobu me je gazdarica pitala: Ti kaniš Celje? To nije moguće! A onda sam se tako dobro regenerirao, da sam po vičeri još i tancao. Iako je druge dane curilo, došao sam u Celje.

HN: Prvo je onda bilo shodišće Klimpušcev. To je bilo svako ljeto ili ste išli i s drugom grupom?

Karall: Na početku sam išao svako ljeto s Klimpušci dokle su imali Putujuću Celjansku Mariju. To ljeto smo išli bez štatue jedanput a onda smo ju drugi put vrnuli povodom Hrvatskoga shodišća. To je bilo u šest etapa organizirano. Svaki ki je željio znao je Mariju nositi. Svaki je nosio četire ure štatuu, i tako smo došli u dvadeset četiri ura u Celje. Od onda sam svako ljeto za jedanput već išao. 2012. ljeta dvakrat, 2013. trikrat, 2014. četirekrat, i svaki put je bilo još jedanput. A to se je tako razvijalo, da su me došli pitati, je li bi išao i s njimi. Naravno smo si termin napravili i išao sam s njimi. 2022. ljeta sam bio dvanaest puti. Bilo je i tako, da sam u jednom tajednu bio dvakrat, u misecu četirekrat, a na kraju dvanaest puti u ljetu.

HN: Kako ste spomenuli, svako ljeto ste većputi hodočastili, ku nakanu ste imali?

Karall: To nije bila nakana, to se je jednostavno tako razvijalo, kad je svako ljeto došla druga grupa, ka je kanila da je ja pratim. Ugodalo mi se je povećati broj mojih shodišć iako na početku u tom nisam vjerovao. Za moj šezdeseti rodjendan sam šezdeseti put došao Celje. Kad sam bio blizu rodjendana onda sam frekvenciju povećao. Morao sam četirekrat u misecu pojti da ostvarim krugli jubilej na rodjendan. A 5. julija 2020. ljeta sam ostvario cilj.

HN: Od ovih svih shodišć ko vam je bilo najlipše, i ča vas je najbolje iznenadilo?

Karall: Najlipše mi je bilo onda, kada sam išao prvi put sam. A to je bilo potom, kad sam došao s Klimpušci domom u utorak, a četvrtak sam se ganuo ponajzad. Kad človik prvi put sam ide, onda znaš kakov je put, poznaš sve, i usput misliš kod te klupe ću se malo odmoriti. A kad tamo zajdeš, ideš dalje. Idem svaki put za jednu klupu dalje. Kad ideš sam to je najlipše. Ne tribaš se s nijednim dogovoriti, kamo ćeš i ča ćeš, ča ćeš djelati i ča nećeš djelati. To djelaš ča ti kaniš. Ti si znaš glavu sprazniti, znaš si sve skrbi sobom zeti i Mariji je položiti pred oltar. To je nešto zvanarednoga. Imaš tri ili četire dane da premišljavaš. Da sve složiš u misli, i da znaš pravi put nadalje.

A ča me je iznenadilo najbolje? Na shodišću s kolegi iz ORF-a ko organiziram od 2016. ljeta je bio s nami i Erich Schneller. Na kraju aprila smo se ganuli a on je uprav 1. maja stupio u zasluženu penziju. Od njega sam dobio mali molitvenik koga je našao u nekom antikvarijatu od 1890. ljeta. To je za mene bilo ča zvanarednoga, a od toga časa imam ov molitvenik u torbi i nosim sa sobom. A nažalost je moj koleg brzo potom umro, ali ovako je uz mene i ja mislim na njega.

HN: Stupiti u baziliku je posebna ćut. Ča Vam znači ta moment?

Karall: Kada človik piše dojde u Celje, ča nam nijedan ne more uzeti. Kada nutar stupimo, onda smo na cilju, smo na tom mjestu puni s adrenalinom, kamo smo kanili dojti. Puni
smo veselja, jer smo došli Mariji Celjanskoj piše, i znamo Mariji sve položiti, ča smo si sobom zeli: brige, skrbi, boli i svega. Ta ćut je za mene nešto posebnoga, svejedno koliko puti u tajednu dojdem tamo. A to je svaki put isto kad stupim pred oltar.

HN: Sada smo u Svetoj Margareti. Ov put je za Vas dupli jubilej. 100. pasionske igre i Celje. Zač je ovo važno za Vas?

Karall: Za mene je važno da su ovi dva veliki jubileji u istom ljetu. Ovo nije bilo tako planirano, samo se je ovako stalo. Ali čim već sam išao ovomu terminu sam se potrudio, da se to zaistinu stane. Ugodalo mi se je i to je zaistinu jako važno za mene. Ove priredbe su potpuno različne, ali sto ljet i stokrat je zaistinu sto. Ako Bog da, ću pojti na stotreto Hrvatsko shodišće u augustu 103. put u Celje. I to je onda isto jubilej.

HN: Kako ste doživili ov krugli jubilej sada, i ki je Vas pratio na putu?

Karall: Na početku sam bio sam na putu, kad sam mislio da je to moje hvalodavno shodišće, moj jubilej, a isto sam i mislio da mene deset dan izdurati neće moći nijedan jer to ni lako (smijuć). U Freinu su me iznenadili dugoljetni prijatelji, familija, sin sa ženom, nećakinja. Iz Cogrštofa su isto došli, tako i iz Retenbacha prijatelj sa ženom ka još nikad nije išla piše Celje. On je jur bio s manom u jednom danu na shodišću Celje extrem. Tako smo bili mala grupa od deset ljudi. To je ovako bila mala grupa ka nije bila prevelika a i vrime nam je služilo.

HN: U Kreutzbergu Vas je čekala familija i kolegi. Bilo je nešto zvanarednoga ča Vas je iznenadilo pred bazilikom?

Karall: Da. Moj sin i njegova žena su otvorili velik transparent, kade je bio naznačen moj stoveti jubilej i slike od mojih shodišć. Bili su i drugi hodošasniki pred bazilikom, ki su bili jako znatiželjni kakov jubilej slavim ja. Došli su me pozdraviti. Od mojih sestar sam dobio prelipu ikonu, to je nešto zvanarednoga za mene. Dodatno sam još od Turističkoga društva dobio diplomu, a da sam bio i od Hrvatskih novin i od ORF-a Gradišće praćen to je bilo veliko veselje za mene.

HN: Kakove plane imate za budućnost i kakov savjet znate dati budućim hodočasnikom?

Karall: Planiram sada stoprv i, -drugi- i treti put. Koncem septembra će biti sto četvrti put, to sam već počeo isto planirati. A savjet? Posebno dižem kapu pred timi hodočasniki ki idu piše Celje. To je zvanaredna ćut, kada po teškom i zahtjevnom putu stupimo u baziliku. Neki, ki su bili jur s manom na putu su rekli: Jedanput je dost! A kod mene je bilo obrnuto kod prvoga puta. Kanio sam još već puti piše pojti. Ali je i takovih, ki kanu po prvim putem i nadalje se pridružiti k meni. Svaka čast zaistinu svakomu ki dospene do celjanske bazilike. Tako je bilo i sa ženom, ku sam upoznao na Burgenland extrem turi. Ona je kanila u jednom napraviti iz Beča, samo nije poznala put. Tako sam se i njoj pridružio. I naravno korak po korak. A to zbog toga, kad već imam predvidjeno da idem u Celje, moram samo početi. A kad prvi korak napravim, onda sam jur na putu. A kad sam jur na putu, onda imam i cilj. Korak za korakom, mi dojde cilj bliže. I naravno to je tako i onda, kada idem bez stajanja i odmaranja u jednom. Samo mora mi biti pred očima: Korak za korakom!

HN: Bilo je sigurno preuzvišenih momentov kroz ovih shodišć, ali se znate spomenuti i na šalne i na tužne dogadjaje?

Karall: Da. Kad smo bili s Klimpušci zgora na Mamau sinokoši, smo si skupa jačili Zato braci pijmo ga…. A onda se je k nam pridružio krčmar i rekao: Kod mene je bilo jur zaistinu čuda hodočasnih grup, ali ovaku lipu marijansku jačku još nijedan nije jačio nam. A najtužnije je bilo, kada nam je klimpuški peljač Jive Vlašić umro prik noći u pansionu kade smo prenoćevali. S teškim srcem i neizmjernom tugom smo morali napraviti preostali put, ali nismo imali drugoga izbora. Morali smo i zbog njega dalje pojt.

HN: Hvala Vam na razgovoru i još jedanput Vam čestitamo.

Karall: Ja se isto zahvaljujem vam i svim ki me podržavaju i pomažu.