Rijetko se stane, da veljek dvi ministrice pozivaju na konferenciju za štampu a sadržaj su narodne grupe. Tako je bilo prošli četvrtak, kad su Claudia Bauer i Anna Sporrer javile novosti glede Zakona o narodni grupa a isto slovenskoga sudstva u Koruškoj.

Koliko egzotične su ove teme za austrijsku politiku odnosno javnost, se je pokazalo kod postavljenih pitanj. Nijedno pitanje nazočnih žurnalistic i žurnalistov nije naligalo narodne grupe, iako su bile teme tiskovne konferencije. Ako bi se bio negdo bavio podrobno narodnimi grupami, ta bi mogao imati hrpu pitanj. O vrimenskom planu za Zakon o narodni grupa na primjer, o konkretni minjanji u dotičnom zakonu ili svaku sitnicu o dvojezičnom sudstvu u Koruškoj.

Ali nije bila samo neobična tiskovna konferencija, i reakcije na nju ostale su skromne. Samo Stalnoj konferenciji i HKD-u se činilo vridno to komentirati. Hrvatsku narodnu grupu bi zapravo moralo trgnuti, kad je ministrica Sporrer povidala o ustavnom pravu Slovencev na dvojezično sudstvo. Ona ima naravno pravo. Ali najkasnije hrvatska narodna grupa, ali i informirane žurnalistice i žurnalisti bi morali pitati za situaciju druge narodne grupe, ka je zapisana u dotičnom Državnom ugovoru. Hrvati imaju naime ista prava.

„Svaki je svoje sriće kovač” ili odgovarajuće temi „Svaki sam svoju paru čižam čintaru odvuče” Slovenci su se osebujno u prošli miseci pred i po umirovljenju zadnjega dvojezičnoga suca borili na svi mjesti za obdržanje i proširenje dvojezičnoga sudstva u Koruškoj. I uspili su.

Hrvati pred (zadnjim) sudom bar u Gradišću nimaju te mogućnosti. O kompetencijskom centru za hrvatski jezik i o hrvatski formulari, kako je to najavila Sporrer za Korušku, uopće ne kanim početi. „Gdo će koristiti tu ponudu?“, pitaju onda „aktivisti“. Ne kanim staviti u pitanje postojeće zapisano pravo, nego bolje da citiram ministricu Bauer. Ide za vidljivost. A zvana toga ide za mogućnost, za znanje i za svist, ka nastaje, kad človik razumi, da ima hrvatski tu vridnost, da se ga more koristiti u Austriji. Ili kot je nedavno rekao profesor Rainer Hofmann u Parlamentu: Manjine imaju onda tu ćut, da sudjeluju u društvu. A i drugoga stalnoga argumenta, personala, se ne bi tribalo bojati. Dobri častohlepni Hrvati su na tom području i u mladji generacija dobro zastupani. A o poslovni mogućnosti za „naše ljude” uopće ne kanim početi pisati, „starim funkcionarom” bi jur morale dojti suze.

Jedna je stvar, da je manjinska politika nezadovoljavajuća i žilava, druga je stvar da se iskoristu prilike.

Ako vam od tolikih „problemov” ada koč-kada falu ideje i potribovanja, gledajte u aktualnu politiku, morebit će vam se ča skazati.