U trenutku uspješno prezentira autorica iz Fileža s klimpuškim srcem svoj prvi roman širom istočne Austrije. Zanimanje je bilo veliko i u Mjenovu, kade je nedilju gostovala kod tete Julke.

Mjenovo/Filež – Nedavno je izašao prvi roman pisateljice i učiteljice Andreje Kerstinger. Klasse Frauen povida u 14 poglavljev o 14 žen, ke veže njevo skupno školsko vrime. Pred sastankom prilikom 25. obljetnice mature se ovi portreti isprepliću u prikaz raznoraznih ženskih sudbinov i perspektivov.

Prošlu nedilju je ovu knjigu prezentirala u Mjenovu na poziv seoske knjižnice. Prezentacija nije bila onde, nego u krčmi Kod tete Julke. A ova se je friško napunila. Premda su priredili mjesto za siditi u obadvi dvorana, su neki gosti još i pred krčom slušali. Pretežni dio publike je bio ženski, a tako i sve akterke ovoga otpodneva (zvana tehničara domaćina Tomu Jankovića).

Katarina Grainer i Bianca Luxl su peljale dvojezično kroz program. Predstavile su autoricu i onda u razgovoru izvidile već informacijov o nje djelovanju i o sadržaju knjige. Med ovimi bloki je Andrea Kerstinger štala trikrat i to svenek jedan drugi odlomak iz nje knjige u koj je svaki odlomak posvećen jednoj drugoj osobi. To je i struktura ove knjige, da se već kratkih pričov, ke bi mogle svaka za sebe stati, povežu u jedan roman.

Knjiga ima i autobiografske poteze, a kot se i na samom početku piše, su sve osobe izmišljene, postoji ali mogućnost da su nekomu slične. A to se je stalo i autorici, tako je uvadila na čitanju, da su ju ljudi pitali je li je to ova ili ova osoba. Većkrat je naglasila da joj je važno da piše o tom kade se puti. Ipak se nije segurala da smjesti svoje protagonistice u Filež ili u Klimpuh, to bi bilo prepogibelno, tako Kerstinger.

Na samom kraju prezentacije se je peljačica biblioteke Andrea Karall srdačno zahvalila autorici i joj predala veliku turtu, na koj je bio otiskan omot knjige. Nadalje su pripravili za sve goste čitalačke znake s malom slatkarijom.

Ali i sama autorica je imala presenećenje za nje bibliotekarski tim. Skinula je jupu na kraju čitanja i onda je pokazala majicu na koj stoji na hrptu: „Hinter mir stehen KLASSE FRAUEN” (Za manom stoju izvanredne žene). Svaka je dodatno dostala s driva natpis Klasse Frauen a za muže je glasio Mann mit Klasse.

Nadalje su tijekom prezentacije uvadile, da je knjiga tako uspješna, da se tiska jur druga naklada. Svisno je odabrala Kerstinger nakladu ka nije vezana uz Gradišće, a očividno je to bio dobar potez.

Po prezentaciji su si gosti mogli kupiti knjigu ali i brojne druge publikacije. Felix Emmer je priredio mali štand na samom kraju krčme. Roman Klasse Frauen je izašao u nakladi keiper i stoji 22€.

„Ako se žene male držu, se nećedu za većega boriti”

HN: Čestitamo na prvom romanu – morem si predstaviti da je to veliki korak od kratkih pričov do cijeloga romana. Kako je došlo do te odluke?

Andrea Kerstinger: To sam jur svenek sanjala, da ću pisati roman, ali samo od vrimena mi se to nije išlo van. Ideš djelati, imaš dicu, stan, vrt, muža, onda to čuda vrimena triba i ja si to nisam znala tako predstaviti, ali ja sam čuda puti pisala kratke priče i kada-tada sam si onda mislila: ča ako bi svenek napisala jednu kratku priču pak to skupa visi, onda bi to bio roman.

HN: Kako dugo ste pisali?

Kerstinger: Dost dugo je duralo, sigurno tri, četira ljeta, a onda pak nakladu iskati, jer sam kanila izvan Gradišća izdavati. To je sve dužičak proces.

HN: Klasse Frauen su ženske priče - Gradišće ima u njoj još i zemaljsku poglavaricu - je uvijek bilo jasno, da se kanite u pisanju posvetiti ženam i ženskim temam?

Kerstinger: Da, to da. Svenek se čuje: Piši o tom, kade se putiš. A ča bi to bilo kod mene? Gradišće se putim, ženske potriboće i ča naliže feminizam to me jako zanima i u zadnjih ljet me to sve već zanima. A onda mi je bilo važno, da naše jezike upletem i zato sam kanila zvana Gradišća i po nimšku to pisati, kad mislim, da to čuda ljudi ne zna. Mi ovde znamo. A vidili smo u Vorištanu i u Štikapronu, da nije sve tako kot bi moralo biti. Naša kćer je bila u Solnogradu na praksi i jedini, ki je za GH znao, je bio konobar iz Hrvatske. A ja se pitam, kako da se to u školi ne uču. I to mi je bilo važno, da to upletem.

HN: Na početku knjige stoji citat: „Narativ, da su žene jedna drugoj najveće neprijateljice, je ispričan“, vaše žene kroz sva poglavlja ipak ogovaraju, držu opet skupa i trpu pod očekivanji – kako more ta solidarnost med ženami nastati normalna?

Kerstinger: Žena u zadnjem poglavlju, ona to saže i ona kani to na sastanku tako i reći, da se neka ne jedna prik druge. Ar to je narativ patrijarhata, da su nam to svenek tako rekli. Tako se žene malo držu. Ako je svaka za sebe pak se mora svaka sama boriti, onda se nećedu za ča većega boriti. Idealno nije kot ste rekli, ali ja nisam kanila napisati fantasy roman, nego da se o tom premišljava. A solidarnost bi bila, da bi jedna drugu već podupirala i žene već skupa držale. Ja mislim, da je ogovaranje med ženami još u glavi nutri. A čuda izrekov od romana sam sama čula. Na primjer: Zami ov kipic, tote nimaš toliko regam. To nije bilo čemerno mišljeno, ali doma sam mislila: No ča, ja nisam 20 ljet. Ali to je nažalost u nami unutri, a ako se o tom premišljava, ko je jur dobro.

HN: Vaše žene se sve redu na sastanak po maturi, su kade na početku svojih 40-ih i svaka živi svoj žitak, uprav te žene su čuda puti nevidljive, zač ste se za nje odlučili?

Kerstinger: Ako bi sada pisala bi bile pedeset. Znači ja sam žene zibrala u mojoj starosti. Ja se znam u toj starosti dobro zaživiti, kako ide ženam. Ali mogla bi još dvi druge knjige pisati, jer ove žene su dost privilegirane i ne živu u prekarni situacija. Je i čuda drugih situacijov i to bi se moglo sve opisati.

HN: Središće Vašega romana je Gradišće od sjevera do juga, sa svimi narodnimi grupami od Hrvatov do Romov – zač Vam je ov lokalni kolorit tako važan?

Kerstinger: Moje žene su fiktivne, ali ti je moraš kade-tade smjestiti. Nisam kanila fiktivna sela zeti, nego ča ča postoji. I ako se jur narodne grupe zapletu, onda se moru i sela zaplesti. A ja i nisam kanila zeti poznata sela kot na primjer Stinjake, nego zaista manja sela. Poznam romane, ke u Gradišću igraju, ali ne tako opširno.

HN: Vaš lik Barbara je pisateljica i već ili manje jur zna, da će joj prijateljica reći, da neka piše „prosim po hrvatsku“. Vidite još šanse da ćete koč objaviti roman na hrvatskom jeziku?

Kerstinger: Ne znam, ali mene to pravoda svenek pitaju. Ja si pismeno nikad nisam tako dobro naučila u školi, to je samo bio slobodan predmet pak sam jako nesigurna. A kod ovoga romana sam kanila, da se širi, da se za nas i kade dalje kraj zna.

HN: Odnosno pitamo drugačije – će uopće još koč kada izajti roman na hrvatskom jeziku ili je ta „sve manja okolina“ neatraktivna, kot veli Barbara?

Kerstinger: Dobro pitanje. Poznate koga, ki bi pisao na hrvatskom jeziku?

HN: Poznam dost ljudi, ki pišu i ki istovrimeno znaju hrvatski. Ali očividno nije atraktivno.

Kerstinger: Ja razumim, da bi bilo i važno i lipo. To sve razumim, ali ja sam sad rekla, zač imam ja drugi pristup. Ali publika je onda opet mala i se neće tako proširiti. Sve manje je štiteljev, to je fakt. To pravoda ne znači, da se neka ne piše po hrvatsku, ali koliko tih, ki se hrvatski pominaju bi to i štali? Čuda ljudi po nimšku ne šte, ali tote imaš veću publiku. Teško.

HN: Pišete i o ovakovi ljudi, ki išću krive padeže još i u whatsapp grupa – pomore to ili Vas zaustavlja u djelu na hrvatskom jeziku?

Kerstinger: Meni se je to jur stalo i znam već peršonov, ke to činu. A onda se pitam: Zač? Zač se mora drugoga javno osramotiti? To mi se uopće ne vidi i to me svenek jada i to sam morala zapisati.

HN: Žene do konca uopće još nisu došle na sastanak – bilo bi ada mjesto za daljnje povidanje – imate ovakove plane?

Kerstinger: Da. Neće biti nastavak, ali imala bi ča čisto drugoga na planu i počela sam jur pisati. Ufam se, da ću moći u dojdući veliki prazniki dalje.