Poznat duhovnik, folkloraš i aktivist ima kot mali krug ljudi samo svako četvrto ljeto rodjendan, jer je rodjen 29. februara. Iako je korizma će ljetos svečevati svoju punoljetnost s mašom i s „malom” feštom.

Branko Kornfeind je u svojoj funkciji kot duhovnik bio i je djelomično još svenek u brojni fara i seli aktivan. S radosnim, ali i malo tužnim pogledom se spominja na svoje dosadašnje djelovanje.

HN: Ti imaš na poseban dan rodjendan i to 29. februara. Si imao zbog toga kada poseban doživljaj?

Branko Kornfeind: Čuda nas nije, rijedak je ta dan, tako da dost ljudi zna, da imam na ta dan rodjendan.

HN: Si se jur koč poigrao s ovom posebnošću, da nisi rekao tvoju pravu starost?

Kornfeind: Najinteresantnije je bilo 1994. ljeta. Išli smo s Pandrofci po tambure u Varaždin. Po polnoći se domom vozimo – ja busom – i na slovensko-madjarskoj granici dvi žene ke su imale službu velu, ja se već ne smim dalje voziti. Sam gledao, i rekao, da ništ nisam pio. I onda su rekle da sam premlad za vožnju. (Se nasmije) Ja u šali svenek velim, ja sam svojoj mami rekao da neka me rodi ili 29. februara ili 1. aprila da si ljudi zapamtu.

HN: Ti si jako čuda u tvojem žitku doživio, si proputovao cijelo Gradišće od juga do sjevera. Je velika razlika med regijami?

Kornfeind: Ja znam, da to već ki ljudi jako doživu, ja moram reć da ne. Peršonski to nikada nisam doživio.

HN: Ti si bio u svakom selu kade si bio duhovnik i jako aktivan med drugim i na tamburaškom sektoru. Kako daleko su te veze ostale?

Kornfeind: Na Stinjaki je bilo tako, da sam njim koč-toč note poslao, već ali nije bilo potribno. Ovde sam imao nasljednike. Imam ali još svenek kontakte, tako onde redovito na kiritof igram. U Bijelom Selu je teško najti koga, ki bi to preuzeo. Onde su sada ti Wossakrovodni i Mathias (Salman). Oni kanu ov vikend dicu pozvati. U Novom Selu bi jur rado predao, ali me svenek prosu da još nadalje preuzmem funkciju predsjednika. Onde nam malo elana sada fali od odzad, od dice.

HN: Na tamburaškom području se tvoji uspjehi poznaju, na dušobrižnikom je poznat YouTube-kanal »Mi Hrvati molimo skupa«. Bi se to bilo ugodalo i prez korone?

Kornfeind: Ja mislim mi ne bi na tu ideju došli. Ideju su rodili Marko i Petar (Mogyorósi). Ja sam to zapravo kanio predati Štefanu Jahnsu. Bilo je dogovoreno, da će on imati prvu mašu, to ali nije funkcioniralo onda smo Jochen i ja počeli s timi mašami. Ideja nije od mene. Najveć gonim druge, ali ovde i Petar čuda djela.

HN: Ov kanal je još svenek jako gledan, prem već nije korone. Na čemu to leži, da je ta kanal tako primljen?

Kornfeind: Ča me je najveć čudilo je bilo na Vanebostupljenje pred četirimi ljeti. Onda je bilo još zatvoreno. Utorak je bio pokop u Novom Selu i onde su žene sidile i one su bile sve prik 75 ljet. A one su rekle: „Gospodin farnik, prikzutra ćete nako opet načiniti mašu?” Te žene to gledaju! Ja sam mislio, da to već mladi ljudi gledaju. Na to sam rekao: „Da ćemo, ako vi gledate!”. Tako je to nastalo.

HN: Kod tamburaških društav si ili društva preuzeo ili nova društva pokrenuo. Ti se je to ugodalo i s mladinom na primjer na području Katoličanske akcije?

Kornfeind: Ja mislim da sam malo prestar. Jedna sitnica. Duhovnik Martin iz Afrike je bio kod mene kad je bio čenski kiritof. A kot on ne zna jezik, samo engleski i malo nimški, sam išao s njim u krčmu. I to je bilo tako lipo za viditi kako je mladina – onde je kih deset sidilo – veljek pozvalo ovoga mladoga farnika da k njim dojde. Tako sam vidio: mladi laglje s mladimi. Ja imam u momentu i sriću s mladimi iz Čembe s Martinom i Mihaelom (Herićem). Ali zapravo i onde nam se ne ugoda. Nešto pokušavam ali nije to. Morebit će osamnaesti rodjendan ča pokrenuti.

HN: Ti imaš svako četvrto ljeto oficijelni rodjendan. Svečuješ to posebno?

Kornfeind: Svako četvrto ljeto na ta dan, drugačije dan pred ili po (se nasmije). Počeo sam u Pandrofu. Ako je bio rodjendan u mesopustu, onda je bila maša i potom svečevanje ada agapa ili vičera, ako je rodjendan u korizmi, onda samo maša prez jila. Iako ljetos spadje osamnaesti u korizmu, moramo svečevati ov poseban rodjendan.

HN: S osamnaestim rodjendanom si zapravo odrastao i imaš sve slobode. Ča si željiš za dojdućih osamnaest?

Kornfeind: Osamnaest neće biti, ako ih bude par ko ćemo ih zeti. Najveća želja mi je, da znam … pomoći, da ljudi Boga išću. Ako mi se to ugoda onda … Na primjer ljetos smo igrali u staračkom domu u Beču. Onde je takova propaganda da ljetos imamo četire nastupe, dva s Novoseoci i dva s Bijeloseoci. Ja ovde kot farnik nastupim. Malo povijesti o gradišćanski Hrvati, malo šale povidam. Ne znam zač je to lani tako upalilo, da su nas još jednoč pozvali, a ljetos veljek četire krat.

HN: Kako dugo kaniš ti još ostati farnik?

Kornfeind: Ako mi Bog da zdravlje do osamdeset. To ali odvisi od biškupije. S 75 moramo fare predati, ćemo viditi kako će biškupija odlučiti. Nek s osamdeset ću rado pomoć ali već ne peljati. Človik nastane slip. Rado ću pomoći ako sam zdrav, ali direkt faru peljati mislim već nije spametno. A gdo zna ča će biti za osam ljet!

HN: Ča bi nam rado dalje dao?

Kornfeind: Ja sam se sam čudio, ja sam si tu mašu ka je bila u televiziji i radiju još jednoč poslušao. (Početkom ljeta iz Čembe, n. ur.) Meni se nije vidila. Tote je bilo toliko falingov. A onde je došlo toliko pozitivnoga. Ta maša je brojne ljude oduševila, rekli su: „Ta maša je bila ča izvanrednoga, reklama za dvojezičnost.” A meni je došla ta ideja, morebit je to bilo zato kad nije bilo sve perfektno kad nije bilo svaka rič za ričom. Čuda ča je bilo špontano i morebit to neperfektno je najveć te ljude privlačilo. Kad bi ja bio koga drugoga poslušao ne znam kako bi reagirao.

Kristijan Karall