četvrtak, 8 studeni, 2012 - 22:02
Jakov ima prijatelja ki se zove Martin. On kani Martinu ča-to lipoga za imendan darovati. Ništa za pojisti i ništa ča bi se moglo u trgovini kupiti. Neka to bude ča posebnoga. Jakov kani Martinu darovati povidajku-legendu o Svetom Martinu. Ali Jakov još ne zna pisati. On naslika povidajku u četiri mali slika. Na prvoj sliki se vidi prosjak ki sidi na rubu ceste. Prosjaku je hladno, jer mu je košulja pokinuta. Isto tako su njegove hlače škuljaste.
Druga slika kaže kako dojde sveti Martin. Zapravo on dojaše, ali Jakov ne zna konja naslikati. Sveti Martin nosi dužičak, tepao plašt. Tomu, ki ov plašt nosi, more vjetar puhati kako hladno kani pak mu svejedno ne će biti hladno.
Na tretoj sliki se vidi kako Martin svoj plašt dili. Mečem ga razriže u dva kusiće.
Četvrta slika kaže kako sveti Martin prosjaku daruje polovicu plašta. Jakov naslika dva oblačiće za govor (Sprechblasen). Jednoga pred usti prosjaka, a drugoga pred usti svetoga Martina. Onda projde svojoj majki i joj reče ča neka napiše u oblačiće za govor.
U jednom oblačiću stoji „Hvala!“, a u drugom „To je po sebi razumljivo“.
Na Martinju pohadja Jakov svojega prijatelja i mu daruje slike. Martin kaže Jakovu druge dare: haubu, malu puzzle-igru i veliku tablu čokolada. Ali Jakovljeva povidajka o Svetom Martinu u slika je najlipši dar. „Martin je bio človik, ki je sve dilio“, reče Jakov.
Martin gleda svoje dare. Hauba se ne dā diliti, samo posuditi. Puzzle se ne dā diliti, samo ga moru dvimi skupa sastaviti. Ali čokolad se da diliti. Martin ga razlomi i dā polovicu Jakovu. „Lipa hvala!“ reče Jakov. „To je po sebi razumljivo!“ reče Martin.
Autorica: Lene Mayer-Skumanz
Melanie Oszvald