Kadakoč nam kot grmljavina iz vedroga neba doha­dja iz ust nekontrolirana verbalna reakcija i otkriva ono, ča smo si kanili držati za sebe. A sada smo sebe očitovali! Nismo se naučili lekciju. Potom kako neugodan nam je ta lapsus, vidimo, koliko nam zapr­a­vo znači izgovorena rič. Nije važno, je li smo mi uputili riči ko­mu drugomu ili je li nam se drugi dohitio.

Kadakoč nam riči lako izlazu iz ust, jednostavno nam se posankaju van. U od­redjeni situacija briliramo govorom, a u drugi opet ostajemo nimi, prez riči. Riči, ke izgovaramo, imaju svoj izvor. One ne dolazu same od sebe. One ne nastaju iz ničesa­ra. Njev korijen se nahadja u najdibljem dijelu našega bića, u našem srcu. Ali i naš intelekt im je izvor. I iz njega u životni situacija vadimo riči, ke izgovaramo. Ali samo u našem srcu je pohranjeno i zapisano to, ča smo zaistinu. To odredj­u­je naš identitet. Nije to naše obrazovanje, zvanje ili različna postignuća. Naša vanjska pojava, naš intelekt, naš vlaš­ći način premišljavanja i uvida u svit, u kom živimo, nas odredjuju kot ljudska bića. Naša nutrina, odnosno naše srce, i naš duh nas činu božanskim bićem, Bogu spodobnim. Kot Božja bića drugim s našimi ri­či tribamo davati ufanje, ohrabriti i toliti je. U tom ćemo biti samo onda uspješni, ako dopustimo da se u nami nastani On, ki je sama Rič, Rič, ka nam je udahnula žitak. Bog, ki je svojom ričju stvorio sve vidljivo i nevidljivo, ki s njom uzdržava cio svemir, je istovri­meno i sam ta Rič. Upravo za­to naše riči kot i riči drugih moramo uzimati jako ozbiljno.

Dobar človik iz dobre riznice vadi, „ar iz ozbiljnosti srca govoru usta! …za svaku praznu rič“ će se človik morati opravdati (Mt 12, 33-37). Psovke, mrske riči, ogovaranja i proklinjanja nisu ništa drugo nego vanjsko očitovanje našega nutarnjega stanja. To je započeto u srcu ču­da prlje nego smo si toga nastali svisni. Čl­o­vik ne pozna vlaš­će srce do kraja, i zato smo kadakoč presenećeni od sadr­žaja, koga naša usta otkrivaju. Ona odaju, kakovi smo u našem srcu. Bog pozna našu nutrinu, kad nas ne gleda kot člo­vik, nego kot naš Stvoritelj. On o nami, o svitu i svemiru zna već nego naš mali človičji duh.

Stara poslovica veli: „Prvo speci, a pak reci!“ Tako mo­ramo u razgovoru biti pažljivi. Naše riči moru drugoga podignuti, ali i pogaziti, moru mu dati ufanje i novi početak, ali istotako ga moru zbantova­ti, poniziti, obeshrabriti i zeti mu ufanje. Rič more značiti žitak, a ona more značiti i smrt. Za­to je važno razumiti znače­nje svake artikulirane riči. Sa­mo tako ona nam i drugim more biti blagoslov.

(Agnjica Schuster)