Svi smo takovi, dobre ljude ne moremo pozabiti. Mislimo na nje. Zahvaljujemo im se, velimo već puti Bog plati.
 

Batru jednu udovicu, ka još uvijek po ljeti žaluje svojega muža. Budi obatrena, joj velu, dobar človik je bio, on je već na dobrom mjestu kod Boga. Da, veli ova udovica, Bog ga je k sebi zeo, ali ja sam ga zgubila, nikad ga neću moći zabiti. Uvijek sam s njim, dan i noć, zazivam ga, ali zaman, on ne dojde, već neće nikad dojti i to je najbolnije.

A kako bi bila mogla skrušena grišnica Marija Magdalena pozabiti Jezuša, ki ju je oslobodio od ropstva griha, izignao je iz nje sedam vragov. Sedam to je sveti broj, znači, već zlih duhov. Ona je onda počela živiti, kad ju je Jezuš na novo preporodio. Ča za veselje u ovoj ženi.

Ča je to grišno veselje prema tomu veselju, ko je nosila u srcu, kad ju je oslobodio Jezuš od griha.

Grih je otrov za dušu, otruje nam radost, veselje, vjeru, ljubav. Tako je i ova žena trpila pod grihom i nije bilo za nju izlaza, dokle nije susrela toga Jezuša. S njom se je pravo čudo stalo. Magdalane mu je zahvalna i po smrti, zato ga išće i u grobu, kako i mi pohadjamo naše mile pokojne, jer ih ne moremo pozabiti. A kako bi bila mogla Marija Magdalena pozabit Jezuša, ki joj je u srce usadio Božji mir, radost, veselje takovo, kakovoga znam već od ditinstva nije uživala. Ide ona za njim i sprohadja ga na svi njegovi puti, s drugimi ženami ke su mu služile, i imanjem svojm i skrbile se za njega, da ima ča za jisti.

Najveći neprijatelj naše sriće i na ovom svitu je grih. Desetere zapovidi nam nisu zato dane, da nas muču, nego suprotno, da se ne budemo mučili, da nas ne muči grih.

Veli poslovica: Kakov sam sām, s takovimi se družim. I zato su držali farizeji Jezuša grišnikom, jer se je s grišniki držao. A to su bili grišniki, ali sada već nisu bili. Svi ovi, i ove žene su postale očišćene od griha, i sada već nisu bile grišnice, nego svetice. Ali toga farizeja nisu shvatili, rekli su: Kako more človik oprašćati grihe?

A stalo se je to čudo, mjesto griha dao je Jezuš ovim mužem i ženam samoga sebe. Mjesto griha se Bog daje ljudem. Bog u njevom srcu, to je ta velika izmjena u človiku. I zato je bila Marija Magdal. tako srićna, jer je nosila po milosti Božjoj jur sada Jezuša Goristaloga u srcu.

U našoj dobi, kad je sve već i već ljudi, ki ostavljaju Boga, je i sve već nesrićnih ljudi, prazne duše iz kih fali radost, veselje, ljubav. Kad človik Boga zgubi je sebe zgubio. Zato Boga ljudem. I svakidanji kruh je važan, osebujno tim, ki od gladi umiraju u Afriki i drugdir. Ali Bog je Kruh života. Boga ljudem! Ljudi gladni su Boga, ali je li se ljudem tako približavaju ti, ki vjeru glasu, kako im se je približavao Jezuš? Istina, tako se nikad nećemo moć približavati grišnikom, ali čim smo bliže Boga, tim uspješnije ćemo privući, pokazati put ljudem do Boga. Zato budemo mi sve bližu k Bogu, da u blizinu Božju povučemo druge.

Ne odbijati ljude od Boga, nego privući. Ne biti smrad, nego med, miloduha. Sveci su i prez riči vukli k sebi ljude, jer ljudi su oćutili, da ovi ljudi nosu nešto jako lipoga u sebi. Svaki človik struja iz sebe to ča je, dobar dobrotu, a zao človik zlo. Napuniti se dobrotom, ljubavlju, da je budemo imali i preobiljno i tako ćemo diliti, sijati ljubav i med druge, jer ljubav kani van iz sebe, hoće se darovati, usrićiti druge.

Lipi su dari, ali najlipši dar je, kad človik daruje samoga sebe. Ča nam se nije Bog darovao? Na Božić čitamo pri sv. maši: „Sin nam je darovan“! Bog nam se je dorovao, a mi se ne bi darovali drugim? Ča nije dobra majka velik dar za dite? Zač se ne bi darovali i drugim?

Jezuš darovao se je Mariji Magdaleni i ona je ov dar, Jezuša nosila i čuvala i po smrti Jezuševoj i zato ga je i po smrti iskala, jer ga je ljubila. Žene su ga pohodile pri grobu, da mu namažu tijelo, ali nima ga, grob je prazan.

Ali Marija Magdalena se još jednoč na Vazmeno jutro vrati k grobu, kade susretne Jezuša. Ne pozna ga, ali pozna ju Jezuš i zove ju po imenu: Marija. Ona je prva, koj se je Jezuš skazao po smrti izmed svih, izvan Marije, jer njoj se je sigurno najprvo skazao živ.

Živimo i mi tako, da budu ljudi ćutili, da je Bog živ u nami.

p