Elsbeere na nimškom, brekinja na hrvatskom jeziku, a Sorbus torminalis s botaničkim imenom je u narodu poznata i kot lipa elza. U zapadnoj Bečanskoj lozi (Wienerwald) je ona proširena. To je jedinstveno. Škurozeleno lišće brekinje je dva do sedam centimetrov dužičko i špičasto, a na rubu nazupčano. Spodobno je ono javoru (Ahorn). Cvijet i sad brekinje spominjaju na jarebiku (Vogelbeerbaum). Nje sad je zreo u oktobru i bogat vitaminom C.

On predstavlja sirovinu za žgano, za ko je tipična aroma manduljice i marcipana. Narodna medicina žganomu pripisuje čudnovito djelovanje.
Zrele bobice su črljenkasto-kafecke sa svilimi točkicami. Raču se spodobno kotno šipak (Hagebutte), kiselkasto-slatko. Lekvar, mus i kompot se more od njih skuhati. U medjuvrimenu se dodaju i čokoladu. One se teško trgaju, ar ne otpadu, nego se moraju u 12 metrov višine rukom trgati i ne daju mnogo žganoga. Od 100 litrov sladnoga koma (Maische) se dostanu tri do četiri litri gotovoga žganoga.
Drivo brekinje je tvrdo, teško, žilavo i elastično. Ono je jako obljubljeno. More biti bijelkasto-žuto ili črljenkasto-kafecko, spodobno hruški. Tradicionalno se hasnuje onde, kade je važna tvrdoća i za unikatno pohištvo. Od brekinjovoga driva se načinjaju i muzički instrumenti.