Manjina per definitionem mora imati odredjena svojstva, po ki je prepoznatljiva kot manjina. Drugačije rečeno, da manjina more biti priznata kot manjina, mora ispuniti odredjene kriterije. Autori manjinskih zakonov se redu po Capotortijevoj definiciji (vidi HN 11) i imaju jasne predodžbe o tom, kakova mora biti neka manjina, da bi mogla imati pravo na obrambu. Manjine, ke su udomaćene u europski nacionalni država, moraju ispuniti preduvjete, da bi mogle inzistirati na priznanje svoje kulture. To valja i za Gradišćanske Hrvate.
Su manjinska prava paradoksna?
Finska antropološkinja, Reetta Toivanen, veli da ona prava, ka čuvaju, istovrimeno ograničuju pripadnike manjin u svoji mogućnosti (prisp. Toivanen 2005). Zato su za nju manjinska prava paradoksna. Apsurdno je, da se manjina mora prezentirati tako, da bi odgovarala kodificiranim manjinskim odredbam. Manjina mora simulirati svoj jedinstveni kulturni identitet i naglašavati die interne Homogenität und die Unveränderbarkeit der Gruppe über die Generationen hinweg (ibid.). On stalno mora kazati na svoje osebujnosti, osebujnosti jezika, pravic i povijesti. Samo ako se ona sa svom moću pokušava razlikovati od većinskoga naroda, i ako more dokazati svoju jedinstvenost, ju davatelj subvencijov identificira kot autentičnu manjinu, koj on daje manjinska prava. Zato se Gradišćanski Hrvati tako rado prezentiraju u svoji nošnja i tamburicom u ruki jaču svoje stare narodne jačke. Sve je to samo inscenacija!
Toivanen (ibid.) poentirano veli, da je to tako kot da bi se reklo: Wir erzählen dir, wie du sein musst, und dann akzeptieren wir dich so, wie du (geworden) bist.
Kultura je dinamičan proces
Današnje manjinske kulture egzistiraju u takozvanom tretom prostoru. Autohtone europske manjine se ne getoiziraju ili separiraju. One su se jur zdavno splele s većinskom kulturom i već nisu homogene i zatvorene cjeline, nego hibridne. Jur zdavno postoju novi obliki manjinskih identitetov, ki se sa starodavnim manjinskim pojmom već ne podudaraju.
Kako van iz paradoksa?
Da bi manjine mogle participirati u svi politički odluka kot to predlažu Vijeće Europe i Osze, nije realistično. Da bi moćni slabomu dali odlučivati, toga još nije bilo! Ali demokratizacija, veli Toivanen, bi mogla biti prvi korak ravnopravnosti. Većina bi se morala zamisliti u manjinu, da bi mogla razumiti, ča to znači biti diskriminiran i trpiti pod tim. Za to su potribni koncepti. Najvažnije bi bilo, da većina uvidi, da manjina i onda još postoji, kad nje kotrigi jur zdavno participiraju na modernom žitku. „[D]ann könnten die Mitglieder von Minderheiten eine Politik beenden, in der sie sich ständig »musealisieren«“, veli Toivanen (2004). Manjina premalo zna o nami. Zato ni ne razumi, zač potribujemo osebujnu obrambu. Ali u pitanju je fundamentalno pravo, ravnopravnost manjine s većinom.
Agnjica Csenar-Schuster