„Da sam nešto i vidila, ne bi vam rekla“: Lokalni stanovniki pomažu migrantom u loza oko Rijeke.

RIJEKA — Da ih sad ovde dojde deset, dala bi im vode i hrane i nek’ ljudi idu svojim putem, veli mješćanka Batera, sela u zaledju Novoga Vino­dol­skoga ka, kao i svi ostali s kimi smo razgovarali na tom području, ali i na Grobniku, o migranti govori isključivo u kontekstu ljudskoga sućuti, dokazujući da prem većine negativ­nih tonov u javnom prostoru na temu izbiglic, u konkretni situacija ipak prevladava lju­d­skost i nastojanje da se pomo­gne onim u nevolji.

„Došla su njih dvojica, neg­dje prije misec dan. Umorni, iscrpljeni, umazani. Zaprosili su vode, jer su bili žajni. Dali smo im pića i hrane i otišli su svojim putem“ opisuje Zvonko Kalanj, vlasnik ugostiteljskoga objekta u zaledju Novoga Vinodolskoga, svoj susret s ilegal­nim migranti kih je, čini se, u zadnje vrime sve već u šuma u široj okolici Rijeke, kamo pro­lazu nastojeći se domoći neke od zapadneuropskih zemalj.

Mladići ki su pokucali na nj­egova vrata bili su, ističe, vr­lo pristojni, ali i očigledno izgladjeni i premoreni. 

„Pokazivali su rukami da su žajni, da želju vode. Slabo se, zapravo nikako, služu stranimi jeziki, ali uspili su nam objasniti da dolazu iz Sirije. Dali smo im vode, kao i nekoliko bo­čic Fante i Coca-Cole. Vidilo se je na nji da su i gladni pa smo im ponudili i hranu. Uzeli su jedan sir škripavac i kruha. Su­pruga im je htila dati i pršuta i kobasic, ali su to uljudno odbili, rekavši da su muslimani. Ma htila im je ona dati još sv­a­čega, ali nisu htili uzeti, samo sir i kruh. Nudili su nam i pi­nez, da plate za to, ali nismo im htili naplatiti. Triba pomo­ći, gdo zna koliko dugo jur ova­ko bludu, i koliko su toga pu­tem pretrpili“ veli Kalanj.

(Marinko Glavan, Marta Ban)