U regionalnoj povijesti se gradišćanski Hrvati pretežno prikazuju kao nepoljuljani pristaše ugarskih interesov i prišiju im se nadimki: staromodni, zastarani, konzervativni, … Zvana toga se i postulira da nisu imali zanima­nja za svoju narodnost, ka bi skupavisila s jezikom i kulturom. Medjutim danas vidi­mo, da bi se ta gledanja morala svakako na novič ispita­ti i točnije formulirati i tako se približiti povijesnoj istini bez škiljenja na vladajuću au­strijsku ili ugarsku stranu, jedino s gledišća narodnih interesov u igri ugarskoga, nimškoga ali i hrvatskoga (jugoslavskoga) nacionalizma. Ovde se ne more dati podrobnija analiza tih pitanj ali potaknuti na razmišlja­nje. Jedno takovo pitanje je i pitanje, ke hrvatske grupacije su bile za Austriju i u prvom redu zač?

Dvi se točke moraju posebno istaknuti u tom pitanju. Je­d­na je grupa ljudi, ki su po črlje­nom teroru i početku novoga tzv. bijeloga terora našli svoje sklonišće u Austriji i bili bez ikakove putovnice ili pasoša. Oni su većinom stanovali u Be­ču ili okolici. Druga brojna gr­upacija su bili industrijski djelači, ki su kao pendleri dje­lali u austrijski fabrika i vrime­nom, zbog nemirov u ovoj kra­jini, došli sve jače pod pritisak ugarske ili austrijske vlasti i žandarmeri­je. Po šaca­nju povjesničara dr. G. Schla­ga je to bilo nekoliko tisuć zapadno­ugarskih Hrvatov u Austriji. Oni su bili i pripravni u­mišati se u bitke na str­a­ni austrijske vojske i žandarov. Or­ganizira­nje je peljao Anton Probst iz Vorištana a podupirao ga je i Cindrofac Štefan Špringšić i austrijske vlasti su imale mu­ku držati je pod kontrolom.

Najugledniji zastupniki zapadnougarskih Hrvatov su bili Jožef Vuković iz Santaleka i Matija Jurasović iz Klimpuha u Verwaltungstelle für das Burgenland in Wien ki su imali ul­o­gu i u šopronskom plebiscitu. Jožef Vuković je u jednoj brošuri s naslovom »Denkschrift über die Neueinrichtung des Burgenlandes« dosta detaljno predstavio uredjenje budućega Gradišća, med drugim i toč­no odredio i status Hrvatov. Imao je dobre veze novinam Reichs­post, ke su vrlo aktivno mišale u priključenju zapadne Ugarske u Austriju.

Za vrime narodnoga glasovanja u Šopronu i okolici je djelovala jako aktivna hrvatska proaustrijska grupa unutar grupacije „Ödenburger Heimat­dienst“. Imali su i svoje hrvat­ske novine NOVI GLASI s urednikom Franjom Čizmazijom iz Židana. Oni su se obratili letkom „HRVATSKA BRAĆA“ hrvat­skomu stanovničtvu u kom va­bu da Hrvati glasuju za Austriju: Ne bojte se! Esterajska, ka je sad s oružjem našu državu za našu obrambu posela, nas već neće zaostaviti i ugerskim banditom na prik dat. Mi ćemo se va našem Burgenlandu slobodno držat! Uz nimce, ki su vsenek kulturni i uljudan narod bi­li, smo sigurni, da ćemo va sva­kom po­s­lu govoriti, naše pravilo si obraniti i napredovati moć.

Najčudnovitiju ulo­gu u pro­austrijskom gibanju su odigra­li učitelj Koloman Tomšić i du­šobrižnik Ivan Čuković. Koloman Tomšić je 21. augusta 1921. ljeta uputio pismo ugar­skomu komisaru za Zapadnu Ugarsku i ponudio da će pob­u­niti konzervativne i Crikvi o­d­a­ne Hrvate protiv austrijskih snagov i prosio za naoružanje (čega ali ugarske vlasti nikako nisu mogle ispuniti). Za neko­li­ko misec je Koloman Tom­šić zastupan u gradišćanskoj provizornoj upravi i nastao kašnje glavni peljač unutar socijaldemokratske stranke. Čuković je na početku išao skupa s Martinom Meršićem st. ali su se zbog nečega porekli i Čuković je prebignuo proaustrijskoj strani i zapaprio život Mer­ši­ću st. kade je nek mogao.

Još nešto se mora podvlić: u formulaciji hrvatskoga stanovišća prilikom Dana Gradiš­će 1920. u Beču se je pojavila formulacija …wäre es nicht min­der unklug und dem beiderseitigen Vorteile zuwiederlaufend, wenn Deutschösterreich den Kroaten Rechte aufdrängen wollte, von denen sie selber gar nicht Gebrauch zu machen wünschen. — ka formulacija se do danas upotribljava.

(NB)