Po propaloj Ugarskoj Sovje­t­skoj Republiki u augustu 1919. se je najednoč prominila nutarnja situacija i po­čelo navlicanje za teritorij, ki se je od St. Germaina dopitao Austriji. Ugarska je če­kala još na svoj ugovor, ko­ga je dostala u Trianonu. Ali tim još daleko nije bila ustanovljena granična linija i d­u­ralo je sve do kraja 1923. dokle se je konačno odredila crta granice. U tom pitanju su i Hrvati dostali odredjeno mjesto na političkom polju, jer su se morali odlučiti za Austriju ili Ugarsku. Po nje­vom rastrovašenom stanov­a­nju to nije bilo toliko jedno­značno i moglo odrediti na­rodnu sudbinu u budućnost. Po dosadašnjem povijesnom svidočanstvu je grupacija Za Ugarsku bila jača i po svemu aktivnija u agitaciji i imala izgradjene ugarske me­dijalne strukture za sobom.

Hrvatski Narodni Tanač pod peljanjem Štefana Pinezića je po sovjetkomunistički dogadjaji u ljetu 1919. izgubio svoj uticaj a inicijativu je privlikao k sebi Martin Meršić st., velikoborištofski farnik. Oko njega su se grupirali svi oni ki su zapadnu Ugarsku kanili o­čuvati za Madjarsku. Glavni akteri uz farnika Meršića st. su bili: farnik Demeter Ro­ženić u No­vom Selu, pravnik Št­e­fan Pinezić, komisar i špan Eugen Ferčak u Šopronu i Ko­ljnofu, farnik Anton Grubić u Filežu, učitelj Ivan Dobrović na Mjenovi, učitelj Martin Borenić u Cogrštofu, farnik Ludvig Meršić iz Plajgora, farnik Jožef Kuntar u Velikoj Nardi, farnik Biricz i pravnik Julius Krausz u Čembi, farnik Jožef Strasser i učitelj Jožef Németh u Petrovom Se­lu, farnik Petar Jandrišević na Stinjaki, časnik (?) Smoljan u Bandolu, dominikanac Grgo Musatić, farnik i urednik NAŠIH NOVIN Jandre Prikosović u Juri, i još neki drugi.

Martin Meršić st. je imao vezu s ugarskim ministrom za narodne grupe Jakobom Bleye­rom, ki ga je dvakrat posjetio (kad im je gorilo pod zadnjici!). Meršić euforično veli: Glave gori! Čuju, vidu, išću nas i ministri! Postavio je vezu s kom­e­sarom za Zapadnu Ugarsku gr­ofom Antalom Sigray i sve­učilišnjim prof. Rezsőm Szegedyjem o kom veli: Su histori­čna (pisma) svojim sadržajem i za nas važno poučna. Škoda, da je ta za nas slobodan čas ta­ko naglo ušao i da mi Szegedyja nismo veljek i bolje po­sluhnuli. … Zvana to­ga je Ma­r­tin Mer­šić st. načinio skupnu statistiku zapadnougarskih Hrvatov i do­šao na broj 71.869 duš u 87 seli.

Martin Meršić st. se je s hrvatskom delegacijom pojavio 18. augusta 1921. pred antant komisijom i predao francusk­o­mu generalu Maurice-Gustave Gamelinu »Memorandum«. U nje­mu izrazu svoju že­lju, da Hrvati kanu o­stati u zajednici U­garske dr­ža­ve (bez konkret­noga koncepta kako bi se to moralo ostvariti!). Sli­čne »Me­­morandume« su predali i u­gar­skim županij­skim organom u Sambotelu (Jandrišević) i St­a­rom Gradu (Roženić). Naj­va­ž­nija argume­n­tacija propagande je bila antimarksizam, antisemitizam, za­laganje za hrvatski jezik u ško­la (garanci­ja privat­nih, crikvenih škol), čega u Au­striji nije bilo, protiv nimškoga crikvenoga vikarijata. Tomšić je ka­nio čak pokrenuti oružani us­tanak protiv Austrije. Mer­šiće­va grupa nije bila u stanju razmišljati u hrvatski narodni kategorija, bili su zadovoljni s u­garskimi obe­ćanji (ka se ni­su ostvarila), njev „hungarizam“ ih je potpuno zaslipio i tako je bilo mo­guće, da se je od hrvat­skoga narodnoga korpusa de­set sel s oko 10.000 ljudi (i to je dost pretirano!) ostavilo u Ugarskoj, a veći dio je došao prilično sa čemernimi kartami „madjarofilov“ u nimšku kulturnu zajednicu. Ali bilo bi či­sto krivo s današnjega stanovnišća predbacivati ondašnjim liderem, jer su gledišća onda bila čisto drugačija.

(NB)