Budi s nami, ostani s nami, rekli su emauski učeniki Jezušu, iako nisu znali, da je on goristali Jezuš.
 

„Ostante još malo“, znaju reći ljudi človiku uza koga se dobro ćutu — „no još barem malo ostante“. Tako nam je lipo svim u dobrom društvu, med dobrimi ljudi. Koliko ljudi zdahne ovako: kad bi ja nek koga imala! Kako zna biti teško samotnomu človiku, ki nikoga nima.

Lipo je biti samo osebujno onim, ki su svenek pod stresom. Ali nije uvijek lipo biti sām

Na Uljevom brigu se je Jezuš malo daljio od apoštolov, htio je biti sām, sām moliti, razmišljati i boriti se s tim, ča ga čeka. Ali kad mu je teško nastalo, molio je, da projde mimo ta kalež, ki ga čeka. Molio je i još se je vraćao k apoštolom još i dva pute i prosio je, da virostuju s njim. Oči im je metao, da niti jedne ure nisu u stanju, da bi virostovali s njim. Bog je bio, i još je čekao človičju pomoć. Teško mu je nastalo samomu. Neka nigdo ne misli, da je samcu najlipše, katkada, ali ne uvijek.

Kolikim prognanikom bilo je strašno biti na putu, bez jila, pila, doma, bez oca i majke. Znati, da nima nikoga pod ovim lipim Božjim nebom. 

Jedna starica se vrati najzad, ide u prodavaonicu, lodnu a nima pinez. Sama je, nima od koga bi si ča prosila, samo čeka, da dojde negdo i da joj se smiluje. Kako je strašno biti sām, zapušćen. Drugi leži u bolnici i vidim, da nima posjeta, uz njegovu stelju nikad nigdor ne stoji. Pitam ga, kade su njegovi? Nimam nikoga, mi odgovori. Majka ostavlja obitelj, ide k drugomu mužu. Dica joj se molu: „Mama neka nas ostaviti same. Mama budi s nami, ostani s nami!“

I Jezuš na putu u Emaus približio se je svojim učenikom najprvo kao človik, a onda kao Bog. Ča more človik bez Boga i Bog bez človika. Tribamo jedan drugoga. Svaki samac more imati Boga i još se ćuti sām. Nije zaman rekao: kade su dvimi ili trimi u moje ime onde sam ja. Kade jednoga samca pohodi drugi, onde je i Bog š njimi. Emauski učeniki bili su dvimi i još im je neko falio, on, koga su najjače volili, cijenili i u njega vjerovali.

Svi mi smo na putu prema Emausu. Bio je dan kad su išli učeniki prema Emausu i još je bilo sve mračno u njevom srcu. Mrak zna siditi na licu samca, ali mrak zna siditi i na licu onoga, ki se da na put bez Boga.

Za emauske učenike bio je Jezuš, osebujno kad im je blagoslovio kruh kao neki, ki je človika u nevolji neočekivano zeo za ruku.

Kad ovako slično neki i toga samca, ki je sakrit u svojem nuglu, zame za ruke? Kad čuje ovakov glas nekoga pod vrati. Kad mu negdo veli od srca: „Dragi prijatelju“ — kako mu zaigra srce, kako je zaigralo i emauskim učenikom, kad im je Jezuš razlagao Pismo.

Razlagati Pismo, odgovor davati ljudem, ki ispitkuju, ki čekaju pravu rič u pravo vrime. Jezuš govorio je emauskim učenikom u pravo vrime, onda, kad su klonute duše išli, niti znajuć kamo i zač.

Toliko je susretov, toliko se svega zgovori, a ljudi ostanu klonuti, tužni, ne obatreni. Zato bi morao Jezuš i nas pitati i pita nas: Ča je to za razgovore ke imate na putu med sobom?“ Koliko bi se morali sramovati zbog razgovora, koga imaju ljudi med sobom. Da li bi se segurali i mi reći Jezušu o čem smo razgovarali? Ili bi se nek sramovali i mučili, shranjali se kako su se Adam i Eva shranjali pred Bogom u Paradižomu.

Koliko ništvridnoga govora, pa koliko grišnoga. Koga ćedu ovi govori obatriti? Užitak, jilo, pilo, novac, izleti, sve ovo zleti, kad je za nami. Dati hrane, ka ostane, rič, ke se spominjamo. Rič, ka nam snagu daje, ufanje. Rič, ka nas izravna.

A to najvažnije. Roditelji! Dajete svega na put vašoj dici, dobro zvanje, zanat, diplomu, znam jur i gotov stan. Ali ča će s ovim svim, ako nije dostalo iz doma pravu rič? Bit će samo, osamljeno. Bit će tudje samomu sebi. Praznina ga zna gnjaviti, besmislenost života.

Dočekati na našem putu nekoga, dobroga človika, Boga samoga, da ne budem sām. Da me ne zateče večer, a ja nimam nikoga. Nagnem glavu na vankuš i nigdir nikoga. Pustina oko mene, pustina u srcu, sve je pusto. Ne, neka ne bude tako, neka dojde dan, Božji dan. Neka nad nami svimi sviti ta zvijezda, ka je peljala mudrace do Betlehema. To Božje svitlo, bez koga idemo i idemo i ne najdemo pokoja. Ali s tobom Bože, s tobom ti dobri prijatelju, idemo zajedno, ja, ti i Bog.

p